U prethodnom tekstu sam pisala o svojim prvim selidama, a sad ću bez odugovlačenja preći na sledeće selidbe, jer su naredne dve posebno uzbudljive.
Selidba broj 5: Niš – Beograd (2020)
Iznenada sam dobila posao u Beogradu i to nekoliko dana nakon što sam se preselila u Niš, tako da – kako sam došla u Niš i preselila se u stan, Jugoslaviju – tako sam se morala odjaviti. U Nišu sam provela svega mesec dana.
Kako nisam imala novca za još jednu selidbu jer još nisam primila prvu platu na novom poslu i nisam mogla da priuštim sebi da tražim još jedan stan, obratila sam se tetki koja živi u Beogradu, pa sam kod nje živela sve do prve plate, dakle, neke tri nedelje.
View this post on Instagram
I to su bile tri nedelje za pamćenje. Najviše zbog toga što nisam bila svesna koliko jedna žena od sedamdeset godina sa konstantnim bolom u leđima može da bude aktivna sa svojim partnerom. Samo ću reći svaka čast, a ja sam nedeljama nosila čepiće za uši kako bih zaspala. U svakom slučaju, veliko hvala tetki na gostoprimstvu. Nemojte da mislite da je ovo deo priče sa tangama ispod kauča, to tek dolazi.
Selidba broj 6: Beograd – Beograd (2020)
Prošle su i te tri nedelje, pa sam našla stan koji ću delilti sa cimerkom, mislećida je to – to što se selidbi tiče, bar na izvesno vreme. I nisam bila u pravu.
Znate kako je kada ste sa cimerkom toliko bliske da sve jedna drugoj govorite, da kliknete na prvu, da zajedno kuvate, imate zajedničke prijatelje, češljate jedna drugoj kosu? E, pa meni se to nije desilo. Desilo se nešto sasvim suprotno, a ovakav opis cimerki sam doživela u Novom Sadu i mnogo mi nedostaju.
