Stojim na brdu razuma, vrhuncu svog života, držim tu gvozdenu masku u rukama (jeste teška) i ne želim da je vratim na lice. Od nje mi se koči vrat i boli me glava. Želim da je bacim i da slušam kako zveči dok se kotrlja niz brdo. Celog života nastojim da budem “tru”, ono što jesam, i već sam odbacila dosta onoga što sam prepoznala kao usiljeno, lažno, neautentično. Ova maska me ne brani od ugroženosti, osim ako je interakcija sa istinom opasna i ugrožavajuća stvar – možda brani druge od suočavanja koje sam spremna da im ponudim, zbog čega bi se uvredili, naljutili, okrivili me i mrzeli, a meni je mrsko da me mrze. Znači, ipak brani mene. Od mržnje. Pomiritelj ima mnogo veće šanse da zadobije simpatije i poverenje, nego istinozborac. Ali, ispod maske pomiritelja, ja jesam pomiritelj. Budala sa maskom budale. Celog života spajam nespojivo, jer to jeste moj posao, to je moj motiv i potreba, to je ono autentično, što izvire iz srži mog bića i nagoni me da razmišljam i posmatram i pitam se, povezujem i uviđam, sve dok ne shvatim. Ne mogu da prihvatim nešto, sve dok ne razumem, a kad najzad shvatim, onda uopšte nije važno da li je to otkriće apsurdno, da li je neka bedna smicalica ega, neki ukorenjeni obrazac, strah, nešto smešno i budalasto. Sve što razumem, a to zaista može da bude bilo šta, ima vrednost istine. Bez maske, ta istina izlazi neobrađena i neukroćena. Sa maskom, prolazi kroz šmirglanje oštrih uglova, čeka pravi trenutak, servira se u odmerenim dozama, sa malo meda. Ali ponekad, maska sklizne i tresne na poslužavnik, a on odskoči i tresne nekoga u facu. U masku. A ja se uplašim, jer nisam to nameravala. Nisam odmeravala. Samo tras.
Ja ne mogu da tražim i da očekujem od drugih da skidaju svoje maske. Razumem zašto ih nose. A ako odbacim svoju, njima neće ništa biti jasno. Zato, zajedno sa maskom, moram da odbacim sve odnose kojima moram da pristupam kao pomiritelj. Ali ne plaši me to. Plaši me ono “ako odbacim”. Zar sam dotle došla? Da se bojim da ne ispadnem budala? Budala koja se plaši da ne ispadne budala? E, to me užasava. Pomisao da sam ista kao i drugi, sa maskom ili bez nje.
A možda sam samo ista, sa maskom ili bez nje? Ah, eto još jednog pitanja nad kojim ću stajati zamišljena, na vrhu onog brda, podozrevajući da se odgovor nalazi u pećinama i tunelima i da razumom neću prodredi do suštine. Na kraju, svi pravimo svoje maske od materijala kojim raspolažemo. Sve dok više ne možemo da ih razlikujemo od svog pravog lica. Možda nikada i nismo imali izbor, možda nikada nismo mogli da skinemo maske, već samo da ih zamenimo nekim drugim maskama. Možda je to ugovor sa civilizacijom. Taj odvratni maskenbal. I to je možda ono najgore, kada su maske u pitanju. Pristali smo na njih.
Naslovna fotografija: instagram.com/fasheditorials
Aleksina Đorđevićmaska
