Vrednosti se grade i menjaju – onaj dečko koji je bio ostvarenje tvog tinejdžerskog sna, koji je svirao gitaru i maštao da postane rok-zvezda, sada je proćelavi biznismen, nosi odelo i rokerku oblači jednom godišnje, kad ode na neki koncert, ili moto skup. Mada poslednje dve godine nigde nije išao, pošto mu se rodilo dete, pa ima druge prioritete kada je zabava u pitanju (a i sve ostalo). Sad čuva rokerku za sina, kad poraste – svako dete voli da ima neki muzejski primerak koji nasleđuje u porodici. Pa, da si ostala sa njim, bio bi ti odličan partner, dobar otac, vredan i odgovoran. Ali ko je mogao da zna još u srednjoj školi da je on ženidbeni materijal, ili, zašto bi iko u tom uzrastu razmišljao o tome?
Ali sada, kad imaš skoro dvostruko više godina nego tada, drugačije posmatraš potencijalne partnere, jer imaš drugačije potrebe, ciljeve i očekivanja. Tražiš ljubav, ali ne želiš da se zaljubiš u nekog neodgovornog, nesamostalnog i nezrelog tipa, samo zato što je zgodan i šarmantan – od ljubavi tražiš više od emocija i fascinacije. Zapravo, u muškarcu tražiš i ceniš ženidbeni materijal, a sada umeš i da ga prepoznaš.
U filmu “P.S. I love you” prijateljica glavne junakinje postavlja muškarcima koji joj se dopadnu tri pitanja – da li su oženjeni, da li imaju posao, da li su gej. Ako dobije zadovoljavajuće odgovore (ne, da i ne), onda sledi poljubac – da vidi ima li mogućnosti da hemija proradi. Radikalan sistem i verovatno ga niko u realnom životu ne praktikuje tako neposredno, ali to je suština. Posle tridesete, to su kriterijumi za potencijalnog partnera – da nije oženjen, da ima posao i da nije gej. Varnice i strasti dolaze na kraj te liste prioriteta. Moglo bi tu da se doda još nekoliko pitanja – da li je zavisnik od alkohola ili droga, da li pije neke lekove (ima li neku fizičku ili mentalnu slabost), da li je već bio u braku i ima li dece. Sve te informacije su nekako važnije od toga da li ti njegov dodir izaziva drhtavicu (leptirići u stomaku) i da li je on tvoja srodna duša.
