Kad kao žena prisustvujete nesputanim muškim komentarima (nekoga ko je upravo prošao i koga ste i same videle), bićete prilično zaprepašćene njihovom percepcijom. Oni zapravo, uopšte ne primećuju da li neka žena ima stila, da li su joj noge stvarno dugačke, ili se samo popela na štikle, a nečija ekscentrična i upadljiva pojava (zelena kosa, asimetrična frizura, tamni ruž, vojničke pantalone u kombinaciji sa svetlucavim lameom, dakle, otkačeno) biće im smešna kao u cirkusu. Dok će im neka potpuno neupadljiva ženska pojava, ista kao i stotine drugih, kloniranog izgleda koji primećujemo samo zato što se mrštimo i mislimo “bože sve tri su iste, užas” izazvati osmehe na licima i pohvalne opise njihovih oblina. Mi uopšte nismo ni videle da te žene imaju grudi, a oni su odmerili i veličinu i oblik i ne smeta im što su sve tri iste – ne bi se bunili ni da imaju posla sa svima odjednom, osim što bi im možda zafalila još po neka ruka.
U muškom mozgu nešto reaguje na krivine i zaobljenosti i podseća na onaj stari vic o pacijentu koga psihijatar testira pokazujući mu geometrijske figure, loptu, krug, valjak, krive zatvorene i krive otvorene linije, a svaka asocijacija testiranog je – gola žena. Doktoru dosadi u nekom trenutku, pa uzvikne: “Aman čoveče, šta god ti pokažem, ti vidiš samo golu ženu!” A pacijent nedužno odgovori: “Pa kad mi pokazujete te bezobrazne slike.” I kao svaka uspela šala i ova se sastoji od barem pola istine.
