Pošto danas smeju da postavljaju muškarcima i mnogo eksplicitnija pitanja, žene ne čekaju da ih neko pozove da negde pođu. Idu same. Sretnu nekog. Smuvaju se. Uspostave kres kombinaciju. Prepoznaju se međusobne vrednosti, pa počne veza.
Ali, mi se i dalje pitamo sa kim smo to pošle i kuda idemo. I da li nas on vodi negde gde nam se neće dopasti, ili se nećemo tamo zadržavati i da li mi možemo da vodimo njega, tamo kuda smo se uputile?
I dalje nemamo odgovore na ta pitanja, pa se snalazimo usput. Prilagođavamo se situaciji. Pristajemo na kojekakve kombinacije, varijante i šeme.
A zamislite kako bi bilo kul da vas neko ko vam se sviđa pita da pođete. Kaže vam “hoćeš li da pođeš sa mnom?” A pošto nemate pojma šta vas pita, vi zbunjeno uzvratite “a gde da idemo?” I on vam onda odgovori:
“Pa, mislio sam da prvo idemo na piće nekoliko puta, pa onda da idemo u bioskop, a hteo sam i da idemo u šetnju kad bude neki lep dan. Da se malo bolje upoznao. Mislio sam i da idemo kod mene, da se ljubimo i mazimo i da onda idemo u krevet, ako ti to budeš htela. Takođe sam hteo da vidim koliko daleko uopšte možemo da idemo, jer mi se sviđaš i hteo bih s tobom da idem svuda, dokle god možemo da stignemo.”
Ah, to je taj neizrečeni odgovor, koji je obeshrabrio polaženje, prećutao ga i ućutkao, pa više ne postoji.
Aleksina Đorđević
