Kada se identifikujemo sa svojim slabostima, sa svojim pogrešnim uverenjima, ulogom žrtve i gubitnika, teško je da se pomaknemo s mesta, iako imamo jasan uvid u to da nam je promena potrebna i da moramo da je prigrlimo, ukoliko želimo da se razvijamo kao ličnost, ili da se izlečimo od mentalnih i fizičkih problema koji nas muče. Ne samo da je teško, nego je zastrašujuće – nešto u nama, naš stari identitet, ukopa se u mestu poput mazge i sabotira svaki napredak. Ne vredi da se ljutimo na sebe zbog toga, bolje je da steknemo još uvida, da damo sebi još vremena i prilika, da oprostimo sebi samosabotažu i da nastavimo da pokušavamo sa konstruktivnim koracima.
Osećanje da ne vrediš dovoljno
Najveći broj ljudi ima u svom emotivnom prtljagu crnu rupu neljubavi – nedostatak ljubavi u primarnoj porodici, nedostatak podrške i razumevanja za vreme odrastanja, najteži je teret i najteže ga je spustiti i prevazići. Zato što se ubeđenje da nismo vredni ljubavi, isceljenja, izobilja, leči uzgajanjem samoljubavi, istrajnim osvešćivanjem sopstvene vrednosti i stvaranjem uverenja da smo zaslužni i da vredimo. To je proces koji se odvija dugo i uvek ima mesta za napredak – nikada ne možemo da kažemo da smo taj posao u potpunosti obavili. Bezvrednost u nama bori se za svoj opstanak i buni se protiv razotkrivanja i svrgavanja, ne dozvoljava nam da joj ukinemo legitimitet i pretvara naše konstruktivne napore u borbu. A to ne može da bude borba, jer je svaka borba protiv sebe unapred izgubljena. Zato moramo stalno da se osvešćujemo, samospoznajemo, prihvatamo i opraštamo sebi, da bismo se iz modela borbe prebacili u model procesa.
