Nije li nelogično računati na nešto što ne možemo ni da pojmimo?
Jeste i zato je nemudrima potrebna vera. Da mogu nezamislivo da stave u nekakve okvire i da onda zamisle nepojmljivo kao nešto što im može biti blisko – što se stara o njima, pravedno i neprekidno, što ih iskušava i nagrađuje, iako ni to ne mogu da pojme – ni tu pravednost, ni to staranje, ni iskušavanje, ni nagradu. Ali mogu da veruju, kad nezamislivo premere ljudskim granicama. I da se nadaju.
Čemu se obično nadamo? Da će na kraju sve biti dobro? Da neće postati gore? Da će nam uspeti? Da ćemo preživeti?
Ubeđenje da radimo na sopstvenu dobrobit u saradnji sa kosmosom, potpuno je različito od vere i nadanja. Zasniva se na onom računanju na nezamislivo. Na suočavanju sa neumitnim.
A kad se osolobodimo vere, nadanja, bespomoćnosti i očajanja, u stanju smo da shvatimo da nisu samo loši ishodi neumitni, već i oni dobri i najbolji.
Izvori fotografija: designscene.com
Aleksina Đorđević
