Oni koji poznaju strukturu ovog sindroma, možda neku osobu koja ga ima, dobro zna da su oni uglavnom veoma miroljubivi, jako emotivni, te da se vrlo brzo vežu za ljude koji im prijaju i koji ih razumeju. Izabelina priča počinje još otkad je bila devojčica, kada je volela da pravi garderobu za svoje lutke i kada je izmišljala nove načine i krojeve, kako bi one uvek delovale i izgledale savršeno. Od tog trenutka, kada je počela da radi na garderobi za svoje igračke, pa sve do sada, ovo je bila i ostala njena velika ljubav, a svaki komad koji je svojim rukama stvorila zrači neverovatnom pozitivnošću, zadovoljstvom, srećom zbog života, uopšte jednom veselošću koji izražava kroz boje i različite dezene.
U jednom trenutku, Izabela je pokušala da upiše i školu koja bi joj pomogla da postane obrazovanija i možda veštija za poziv kojim je odabrala da se bavi, ali dve školske ustanove u kojima je želela da uči, odbile su je, zbog stanja u kojem se nalazi. Međutim, ni to je nije slomilo. Dobila je od svoje porodice jedan atelje, mnoštvo materijala, opremu, nekoliko kurseva koji su joj bili potrebni, te od tadda Izabela deluje i stvara u svom ateljeu koji je prošle godine postao svima veoma poznat.
