Čini se da se danas do poezije stiže posle seksa – ako se poezija uopšte desi. Nekada je ona, pak, bila prečica do telesnog, prečica do ljubavi, savršen način udvaranja, sredstvo kojim meta teško da se može “omašiti”.
Ma koliko je bahato i kičasto koristili, ljubavna poezija uvek zadržava na svojoj snazi. Različitog emocionalnog intenziteta, različitog pesničkog stila, ona gađa neposredno – u srce.
Odabrali smo za vas neke od najlepših ljubavnih stihova.
“Uzalud je budim” – Branko Miljković
“Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima.
(…)
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim.
(…)”
Nakon što je izgubio život, saopštenje da je reč o samoubistvu izazvalo je sumnje koje sve do danas nisu razjašnjene. Pesmu “Uzalud je budim” navodno je posvetio devojci koja je umrla nekoliko godina pre njegovog rođenja. Naime, mladi pesnik je njenu fotografiju video kod komšinice i zaljubio se u lik koji je na njoj sreo.
“Psalam V” – Pol Verlen (Paul Verlaine)
“(…)
Držaću te za oslonac tvoje buntovne glave,
za stub tvojih svetlosti;
Pritisnuću te uza šta ja želim, a ti ne želiš
i što ja želim da ti želiš;
staviću te skrušenu i lepu pod svoje noge, i
reći ću ti da te volim.
I savijaću ti vrat sve dok me ne budeš shvatila,
dobro, potpuno shvatila
(…)”
Pol Verlen, jedan od “ukletih pesnika”, negovao je u svojoj poeziji manje nežnu emociju. Biseksualni pesnik, simbolista, poznat i po ljubavi sa Rimbaudom (Arthur Rimbaud), pisao je beskompromisno, snažnim muškim pismom.
“Čežnja” – Desanka Maksimović
“(…)
Dođi! Snovi moji u gustome roju
tebi lete. Dođi, bez tebe se pati!
Dođi! Sve kraj mene osmeh će ti dati
i u svemu čežnju opazićeš moju.”
Desanka Maksimović, jedna od najpoznatijih srpskih pesnikinja, osim ljubavnih pisala je i izuzetno rodoljubive pesme. Pa ipak, najčešće citiranim stihom ove pesnikinje obuhvaćena je sva romantično-platonska emocija koju je u sebi gajila:
“Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da…”
“Mostarske kiše” – Pero Zubac
“(…)
Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju.
(…)
Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.”
Žene, a posebno Svetlane, radovale su se “Mostarskim kišama” Pere Zupca. Pa ipak, pre desetak godina, procurila je priča da su to, u stvari, bile četri Perine ljubavi spojene u jedan lik. Prva od njih “volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio, kad svenu stavljala ih je u neku kutiju”. Tu kutiju, Pera i danas čuva, a pesma o Svetlani još uvek je jedna od najlepših ljubavnih pesama.
“Ljubila je” – Željko Krznarić
“(…)
A ljubila je,
bože moj,
kao da je nekakvo divlje stvorenje.
Podbadala nogom pod stolom,
o seksu mislila sve s nekim bolom
i nekim osjećajem strave.
Pušila cigaretu za cigaretom,
vani je bila zima,
a u tijelu vatra,
(…)
A ona se smijala,
sretno se ljubila,
malo se tako protegla i grijala
i u malo magle,
na minus deset,
polako se negdje izgubila…”
Širim krugovima ne tako poznat, Željko Krznarić, danas je jedan od najboljih pisaca ljubavne poezije u Hrvatskoj. Autor poznate “Uzalud vam trud svirači” prava je literarna poslastica za sve ljubitelje, silovite, a dirljive emocije oličene u pisanoj reči.
Dijana Knežević je studentkinja medija i urednica bloga “ViolentlyHappy”. Sklona ignorisanju realnosti, a kad nije u mogućnosti – pisanju o njoj. Neko je rekao i da je sklona suvišnoj racionalizaciji emocija. Ona misli da je to besmislica. Prezire kolotečinu, cenzuru i besporočnost.