Iako o datumu rođenja postoje samo pretpostavke, pouzdano se zna da je Jovan Dučić zaslužno jedan od najvećih pesnika ne samo moderne, književnog pravca sa početka dvadesetog veka, već i celokupne srpske književne scene. Iako više puta osuđivan, hapšen i gonjen zbog rodoljubivih pesama, Jovan Dučić nije bio samo revolucionar, pobunjenik, patriota. Kada se pomene njegovo ime, gotovo niko ne pomisli na rodoljubive pesme, već upravo na one koje su ga i načinile majstorom pesničkog zanata – ljubavne, misaone, opisne. O Dučićevom životu može se iščitati mnogo toga – da je više puta bio učitelj i profesor, da je bio diplomata i da je izveštavao iz raznih zemalja, najviše iz Španije – ali, kao i kod svakog drugog umetnika, dela su ta koja govore više, dublje i sveobuhvatnije.
Ta dela – poput pesama “Čovek govori Bogu”, “Pesma ženi”, “Jablanovi”, “Suncokreti”, i svakako najpoznatije “Zalazak sunca”, u kojoj se veliča kult savršene drage koja je izmaštana, nepostojeća, samo privid – govore njegovu dušu. Dučić je u poeziju moderne uveo pojam zaljubljenosti u zamisao ljubavi – “jer sve što ljubimo stvorili smo sami” – taj dobro poznati motiv koji će se kasnije provlačiti kroz dela drugih pesnika, pa i živote njihovih čitalaca – jer lepota je u iščekivanju.
Jovan Dučić za sobom nije ostavio samo veliki broj kvalitetnih kako lirskih, tako i epskih dela, već i pregršt misli koje se danas, u vidu najlepših citata, prepričavaju, pišu, poklanjaju i prizivaju.
“Nije žalost što rđavi i glupi ljudi ipak dobro žive; žalost je samo kad glupi i zli ljudi otmu mesta pametnim i čestitim.”
“Žena ne voli ljubav koju uviđa, nego koju nagađa.”
“Žene su unele više blagosti i uglađenosti među ljude nego svi moralisti ovoga sveta.”
“Nije zlo samo u samovolji rđavih, nego i u slabosti dobrih. Zlo i nesreća ne dolaze od Boga, nego od ljudi.”
“Ima često i više plemenitosti da neke istine prećutimo, nego da ih otvoreno kažemo; a mnoge istine ljudi kažu ne iz dobrote da bi vam koristili, nego iz cinizma da bi vas unizili.”
"Život je kula na bregu sa koje hiljadu prozora gleda na hiljade vidika."
“Sve knjige na svetu trebalo bi da budu knjige utehe, toliko ima nesrećnih na zemlji.”
“Ljubav i moral nisu rođeni zajedno, niti se voze istim kolima: jedno je stvar božja, a drugo pronalazak čovekov.”
“Ljubav je ozbiljna i sveta stvar, ali su zaljubljenici – začudo – uvek smešni za sve ostale ljude.”
“Kao glad, ni ljubav nema očiju; ali ljubomora nema pameti.”
“Nema leka ljubomori; i najbolji ljudi i najveći mudraci skloni su ljubomori, jer je ona stvar temperamenta a ne uma.”
“Ljudi se nikad ne trgnu ako kažete za nekog da ima puno svojih mana, ali se uvek zainteresuju ako kažete da neko ima jednu manu. Svako pritrči da čuje kakva je to mana.”
“Velika je nesreća što život počinje mladošću, a završava starošću. Život bi bio savršeniji da, naprotiv, počinje starošću, a završava se mladošću.”
“Za sujetne ljude starost je najsvirepije iskušenje.”
“Ljudi koji mrze, to su najpre glupaci, a zatim kukavice, ali nikad heroji.”
“Od svega što je čovek posejao ništa nije rađalo brže nego mržnja.”
“Nema nijedne religije koja nije bezbožno rušila.”
Na sreću, ovo nije kraj lepih misli i reči koje nam je Dučić ostavio. Jer kraja nema. Čekamo vas i u narednom delu teksta!
Izvori fotografija: bigportal.ba, chibi—demon.devianart.com
Još citata možete pročitati ovde.
Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown“.
