Jovan Dučić je nesumnjivo živeo buran i nimalo prijatan život, ali zahvaljujući svemu kroz šta je prošao, mi, njegovi čitaoci, danas uživamo u poeziji, prozi i mislima koje poput slovnih spomenika stoje u vanvremenskom prostoru, gde pružaju neosporive istine sa kojima možemo da se slažemo ili ne, ali čiju genijalnost ne možemo da osporimo.
Evo nekih od njih…
“Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata i vi ste posle toga nesrećni i otrovani; a govorite pola sata o njemu dobro, i kad to ne zaslužuje, i vi postanete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči.”
“Nikad čovek prema čoveku nije pravedan: ni kad voli ni kad mrzi.”
“Ništa se teže ne prašta ljudima nego baš ono po čemu su oni najbolji: velike sreće ili velike vrline.”
“Najbolji prijatelji, to su oni u čijem društvu možemo da ćutimo, a da se ipak osećamo dobro kao i da najsrdačnije razgovaramo.”
“Lakše se izmire ljudi zavađeni posle bitke ili neprijatnih dela nego posle reči u kojima je bilo uvreda.”
"Ono što u ljudima postoji zversko ne može se ukrotiti nikakvim poklonom, koliko se to može ukrotiti lepom rečju."
“Veliki ljudi su uvek bili mučenici svoje slave.”
“Bogatstvo nije glavni uzrok za sreću, ma koliko izgledalo da jeste.”
“Sreća i nesreće, to su beli i crni konji koji trče u istom pravcu, blisko i naporedo, tako da čas promaknu beli pored crnih, a čas crni pored belih. Tako ide celog života, koji je sav sazdan od takve utakmice belog i crnog.”
“Najbolji ljudi nose svoje zlato ne u džepu nego u srcu.”
“Čast je najteže ponovo zadobiti ako se jednom izgubi.”
“Veliki čovek sudi čoveka po njegovim vrlinama; mali sudi po manama.”
“Ljudi se boje čoveka koji ćuti, ali preziru čoveka koji mnogo govori.”
"Poljubac je susret najveći na svetu."
“Ženska nežnost, ta čudna snaga koja, nevidljiva a svemoćna, živi u tim slabim stvorenjima, izbija iz njih u najrazličitijim oblicima, i stvara i rastvara živote i sudbine oko sebe.”
“Ko smisao života nije tražio, taj nije ni živeo, ali ako ga je tražio, nikad nije bio dovoljno srećan.”
“Velika je nesreća kad čovek ne zna šta hoće, a prava katastrofa kad ne zna šta može.”
“Ako ljubav zavisi od naše slobodne volje, zašto ne prestanu da vole oni koji bi hteli da prestanu? Naprotiv, plaču od bola i robuju ljubavi čak i oni ponosni ljudi koji inače smatraju ropstvo za najveće zlo; i rado se lišavaju zbog ljubavi nečeg čega se inače nikad nisu hteli odreći; i nose svoju ljubav kao bolest ili okov; i žive u strahu da ne izgube samo onog kog vole.”
“U ljubavi, kao i u religiji, sve počiva na osećanju i na verovanju u neverovatno.”
“Lepota mladosti je baš u tome što o životu nema ideju nego iluziju, i što je snaga krvi u nadmoći nad stvarnošću.”
“Kada budu ljudi više razmišljali o svojim mržnjama, onda će uvideti da se i pravim putevima može ići ka sreći i da svaka trijumfalna kola ne moraju ići preko pregaženih.”
“Čovek koji nije hrabar ne može biti ni pošten, jer za poštenje su potrebne žrtve kakve kukavica ne ume da podnese; i potrebna je velikodušnost koju on ne može ni razumeti.”
Izvori fotografija: bigportal.ba, politika.rs, osmeb.blogspot.com
Prvi deo teksta pročitajte ovde.
Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown“.
