Momo Kapor je jedan od najčitanijih pisaca srpske književnosti. Pripovedač urbane melanholije, slikar, novinar i boem, osvetlio je stvari pored kojih često prolazimo a da se ne okrenemo. Njegov stil je jednostavan, ali ne isključuje domišljatost, rečitost i filozofiju. Svaka njegova priča podseća na onu blisku i tako ljudsku priču iz komšiluka. Junaci njegovih dela smo često mi sami. Smatrao je da su kajmak i inat jedini srpski brend, a da je zadatak pisaca da sačuvaju lepotu. I posle smrti nastavio je da živi u svojim delima, ulicama Beograda i u svakoj našoj prvoj ljubavi. Uživajte u nekim od njegovih najlepših citata.
“Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?”
“Sva su godišnja doba prolazna – samo je leto najprolaznije! Jedino je zima konačna, baš kao i smrt.”
“Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide.”
“Osmehneš li se deci, ona uzvrate osmehom. Osmehneš li se odraslima, oni se pitaju: “Zašto se ovaj smeje?”
"Recimo da sam običan čovek, mada to nije sasvim tačno; nema običnih ljudi."
“Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori šest jezika, obično mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji. Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nađem reči koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se događaju.”
“Kuća vam je uvek tamo gde posle večere imate da sa nekim popijete čašu vina.”
“Ima tu i neraščišćenih računa, prijateljstva koja su se kidala zabunom, nekih dana i događaja kojih ne želim da se sećam, pogrešno protumačenih postupaka i gestova; te ribe puštam da prođu kroz rupe moje iskidane mreže, a zadržavam samo neka draga lica, neke godine, neko vreme.”
“Na današnjim devojkama primećujete njihov vitki, visoki rast, duge noge, uske kukove i široka ramena, slobodni sportski korak, a poslednja stvar koju ćete na njima zapaziti su njihove oči, pogled i ono iza pogleda.”
“Zanimljivo je da ljubavna pisma čuvaju najčešće i najduže žene kojima život nije ispunio ono što su očekivale. Pisma izmešana sa fotografijama, na kojima su sve starije i sve neutešnije (fotografisani kaleidoskop poraza), poslednji su dokaz da su nekada bile voljene i tražene, da su ih vredni ljudi preklinjali za malo milostinje u obliku ljubavi.”
“Mnogima bi se dopao da se nisi trudio dopasti se svima.”
"Ja verujem da svaka priča pronađe onoga kome je namenjena; poput poruke upućene iz dalekih vremena."
“A šta je to ljubav? Kad gledaš u zvezde bez razloga i kad podeliš žvaku i kad pokloniš cvet i ustupiš ljuljašku u parkiću kada je na tebe red da se ljuljaš! Kad onome koga voliš daš jedan griz i kad podeliš sa njim gumu za brisanje na dvoje i kad mu daš jedan liz! Kad nacrtaš srce i unutra upišeš vaša dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda stvarno ne znam šta je!”
“Živeti u Beogradu znači gledati sa filozofskim mirom kako preko noći obogaćene, bivše pevačice iz drumskih krčmi, kupuju senjačke vile propalih aristokratskih porodica.”
“Čovek može da nađe koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojima će da ćuti.”
Izvor fotografija: infolink.rs, kurir-info.rs, gloriamagazin.com
Tijana Banović je apsolvent srpske književnosti i jezika. U sebi skriva Petra Pana koji ne želi da odraste, koji bi samo da leti. Za svaki lonac ima odgovarajući poklopac.
