BMW – Dok ledeno oko bavarskog mehaničara Hansa, kroz zaštitne naočare posmatra kako njegovo mezimče silazi sa proizvodne trake, firer se smeši iz groba. Simbol dinamike u vožnji i mehaničke perfekcije. Zamišljen za upotrebu od strane moćnih i temperamentnih muškaraca. Međutim, oni koji ga u praksi uglavnom poseduju, zaslužni su što po celom svetu postoje vicevi o BMW vozačima. Barabe. Čak i u filmovima, negativci uvek voze Bembare. Probajte da se mimoiđete sa vozačem BMW-a. Neće to dozvoliti, čak i kada vozi dvomesečnu bebu na zadnjem sedištu. Daće pun gas i učiniti sve da ostanete iza njega. Makar obojica poginuli. Nikad se ne trkajte sa vozačem BMW-a, čak i kada ima duplo slabiju mašinu, iz jednog prostog razloga – njemu je mnogo važnije da stigne prvi. Interesantno je da žene od svih marki najviše vole baš bembaru. To je tako zbog njihovog urođenog mazohizma, o kome sa govorio u jadnom od ranijih tekstova.
Žene vole bitange, a znaju da se bitange uglavnom voze u BMW-ima. Bavarski limeni princ u vožnji je zabavan. Nervozan, drčan i prgav. Tera na gas, besni kad se vozi sporo. Njegova zadnja vuča čuvena je po neupotrebljivosti na snegu, čak i sa džakom cementa u gepeku i glanc novim zimskim gumama. Nisam ga štedeo jer ga lično ne preferiram (zbog čega će me sutra verovatno par BMW fanatika čekati ispred ulaza sa štanglama), ali BMW je gigant sa velikim zaslugama u auto svetu i moramo ga poštovati! Ipak, svaka priča o BMW-u mora se završiti na M odeljenju. Siguran sam da M3 i M5 vozi onaj čije se ime ne izgovara. Đavo lično. M3-ojku vozi u lokalu, dok obilazi potlačene koji se prže, a peticu koristi kad poseti Zemlju u telu nekog oholog oligarha. To je crveni M5, sa crvenim kožnim sedištima, iz čijeg auspuha se čuju vapaji prokletih iz podzemnog sveta. To nije 507 konja, to je 507 otetih duša koje gone demonsku mašinu.
Priča se da je to jedini auto koji osim na benzin, ide i na krv. BMW proizvodi i nekoliko modela, koje, po mom skromnom mišljenju, kupuju samo idioti. Najpre X6. Bože me sačuvaj. Šta je uopšte X6? Terenac nije, jer ne može ni sa mokrom travom da izađe na kraj. Krosover nije, jer je preveliki. Miniven nije, karavan nije. To je u stvari novi koncept koji je BMW lansirao ovim modelom i zove se SAC (Sports Activity Coupe). Ja ga zovem BIM (bogat i malouman). Pobogu ljudi, umesto X5 i X6, uzmite sebi 530xD karavan. Lepši je, duplo brži, duplo manje troši, ima više mesta i ima podjednake terenske sposobnosti. I što je isto tako važno, ima namenu i svrhu. Petica karavan je mašina za respekt. A ako vam ipak auto treba samo da biste ga poperili na trotoar ispred “Mima cafea” ili na pešački pored “Pastisa”, onda ipak uzmite X6. I obrijte glavu.
Citroën – Jedna reč: šik! Velika je verovatnoća da ćete zbog vašeg Citroëna biti toliko bliski sa majstorom, da će vas zvati na slavu. Pogotovo su mu boljke elektronika i kvačilo kod dizelskih modela. Gotovo svi nemački i japanski konkurenti iz klase pametniji su izbor za kupovinu. Ali sve to uopšte nije bitno, jer Citroën čini čovekov život lepšim. Kad sednete u njega, pogledate idiotski prekidač koji stoji na krovu umesto pored volana, navuče vam osmeh na lice. Uz to, Citroën je jednostavno najudobniji automobil i kraj priče. Toliko su udobne samo stare mečke u kojima su se vozili tlačitelji naroda. On se ljulja, njegovo mekano sedište šuška vas sa svih strana, a dok sa cd-a slušate “Aux Champs Elysees”, vaša draga na suvozačkom sedištu odjednom postaje lepša i mlađa. Volim Citroëna, priznajem. Iako ga nikada nisam imao. Možda baš i zato, reći će zlobnici. Prvi automobil u kome smo drugari i ja kao klinci besciljno lutali gradom, bio je ogromni plavi CX prestige sa 2.5 dizel motorom.
Više smo ga gurali nego što smo se vozili u njemu, a imao je običaj da stane isključivo po kiši i na najprometnijim gradskim ulicama – u tunelu, na Brankovom mostu, ispred “Meka” na Terazijama, a jednom se ugasio i na Slaviji usred kružnog toka. Ali onda kad je radio, bio je to najšmekerskiji auto u gradu. Taj auto bio je 80. godište (motor u njemu pet godina mlađi, izvorno je bio GTI), a imao je kožna sedišta, kožni krovni pokrivač, sva četiri podizača prozora i električne retrovizore. Takvu opremu ni danas nećete dobiti ni u jednom nemačkom autu ako debelo ne doplatite! Sedišta su bila poput dečijeg zamka na naduvavanje sačinjenog od najfinije kože. Moram napomenuti i legendarni DS, u narodu poznat kao ajkula. Ikona dizajna i šminka za sva vremena. Od novih Citroena, C2 VTS, Xsara Picasso i C4 Picasso praznik su zabave na putu. Prvi zbog perfomansi, a druga dva zbog enterijera.
U suštini, Citroën da bi bio pravi Citroën, mora biti idiotskog dizajna i nelogičnih rešenja. Ne sviđaju mi se neki od novih modela koji prate nemačku školu lišenosti eksperimenata u dizajnu (C5). Ne ide… To je kao da dvorskoj ludi obučete Pal Zileri odelo, kravatu i moćne cipele i pošaljete ga na sastanak upravnog odbora Siemensa. Luda treba da nosi šarene šalvare, cipele nakrivljene u špicu na gore , žuto-crvenu kapicu i da se krevelji. Vratite nam ludu, vratite nam starog Citroëna!
