Zadivljena sam kad neko kaže „veruj mi“. Verujem da je to veoma hrabar i moćan poziv, u kome onaj ko ga upućuje u potpunosti preuzima odgovornost. Verujem da onaj ko poziva drugog da mu veruje, zna šta radi, da je pun samopouzdanja i da ne sme da omane.
Ali, znam i da ljudi često traže da im se veruje, a onda, isto tako često, to poverenje iznevere. Možda imaju dovoljno samopouzdanja, ali nemaju dovoljno znanja, ili integriteta; možda su više tvrdoglavi, nego istrajni; možda su slabi i stalno im je potrebna još jedna prilika da pokažu svoju snagu, koju iskoriste tako što (opet) dokažu da su zapravo slabi. Verujem da oni nešto dobijaju time, možda potvrdu da su u pravu što sažaljevaju sebe, da ne zaslužuju ljubav, ili su prosto krvopije, koje se hrane dramom.
Uopšte, mnogo toga ja verujem. Verujem umom, jer sam rešila da verujem, verujem srcem, jer ne mogu drugačije i verujem celim bićem, verujem životom, jer je nešto za mene više nego istinito. Ne znam, zapravo, šta bi bilo više od istinitosti, možda ta spremnost da svojim životom zastupaš tu istinu, ili da joj predaš svoj život u ruke. Istini ne treba samopouzdanje, ona ne mora da zna šta radi, niti može da omane. Ako, predajući se istini, ne ispada onako kako očekujem, onda moja očekivanja ne rezoniraju sa istinom, pa imam priliku da ih sagledam i odbacim, ili moja istina ne rezonira sa nečijom istinom i potrebno im je vreme da se usaglase. Dešava se to usaglašavanje, itekako se dešava. Uvek kad sam sto posto sigurna da je nešto istina, a neko drugi (još uvek) nije. A ja sam vrlo retko sto posto sigurna, tako da se retko dešava da čekam da nečija istina sazri.
