Oklevam da uputim taj moćan poziv, da izgovorim „veruj mi“. Ne znam da li sam to ikada rekla. Možda jesam, ali to je bilo iz očajanja, jer sam nešto znala, a nisam imala argumente, ili nisam imala moć da ih pronađem. Mislim da nije upalilo, nije bilo odziva na vapaj. Možda zato što se od istine ne očekuje da vapi, nego da te prosto pridobije. Ali istina to ne radi, to mi radimo. Vapimo, pozivamo, verujemo ili pridobijamo, utičemo.
Uvek sam oklevala da utičem. Da sprovodim planski i nameran uticaj. Ma ja ni decu nisam vaspitavala da ne bih uticala na njih, da bih im ostavila prostora da budu ono što jesu. Moj najmoćniji poziv je „veruj sebi“. Ali, ne znam ni da li sam njega nekada nekome neposredno uputila. Osim celim svojim bićem.
Ja zaista verujem da svako treba da veruje sebi. Ali kada ljudi uvereno zastupaju gluposti, predrasude, iluzije i laži, ja znam da oni zapravo ne veruju sebi. Veruju u ono što im je dato, uliveno (verovatno vaspitanjem), veruju nečemu čime su napunjeni, a što im ne dozvoljava da pristupe svom biću. Oni ne znaju ko su i zato zastupaju sistem ideja, strukturu koja im govori šta treba da budu. Šta treba da se pretvaraju da jesu. Oni se ne pitaju šta žrtvuju, šta propuštaju, šta gube, nemajući sebe. A kad nemaš sebe, onda nemaš nikog kome možeš da veruješ. I naročito ne možeš da veruješ onome ko ti kaže da treba da nađeš sebe, pa da onda veruješ sebi.
Ponekad, potreba za poverenjem je tako duboka, a nepoverenje tako žestoko, da srce prepukne i napravi direktan prolaz za svaku istinu koja prva naiđe. Ponekad, ljudi tako nađu svog Boga. Nekome moraš da veruješ, makar samo zato da bi mogao da veruješ da si čovek. Ponekad, putem vere dođeš do tog čoveka u sebi, kome možeš da veruješ.
Naslovna fotografija: instagram.com/ parisianamour
Aleksina Đorđević
