Ovakvo opuštanje u vezi je svakako destruktivno, ali mi svojim strahovima i preuranjenim zaključcima ne doprinosimo konstruktivnom pristupu, već upravo suprotno. Reagujući na osnovu onoga što smo same zaključile (i usput se uvredile, povredile i distancirale) možemo da izgubimo partnera i vezu koja je imala potencijala da se razvije, da je neko (čitaj, mi) imao dovoljno prisebnosti i mudrosti da je povede u drugom pravcu – u dublje razumevanje i zbližavanje putem otvorene komunikacije i ispoljavanja osećanja.
Međutim, mi često u ovakvoj situaciji gubimo glavu i počinjemo da se ponašamo isto kao i on – distanciramo se, pokušavamo da izazovemo njegovo interesovanje na sve moguće pogrešne načine, kritikom, pasivnom agresijom, izazivanjem ljubomore, prigovaranjem i uvređenim ponašanjem. „Ako njega više nije briga, nije ni mene“ govori naš ego i „pomaže“ nam da uništimo vezu, umesto da je popravimo.
Na pamet nam padaju najgore mogućnosti i razlozi, počinjemo da ga uhodimo i naravno, u strahu i sumnji nalazimo i razloge za strah i sumnju. Ne pomišljamo da je možda rasejan i distanciran jer prolazi kroz neku ličnu krizu, jer ima brige na poslu ili u porodici, odnosno, ne razmišljamo dalje od sebe i svojih osećanja.
Muškarci uglavnom nisu otvoreni i ne dele rado i lako svoja osećanja i strahovanja, čekaju da im se ukaže neko rešenje, ne žele da nas opterećuju svojim problemima i skloniji su da nam kažu šta im se desilo i sa čim su se suočavali kad sve prođe i kad se opet saberu, kad su već rešili svoj problem, nego da nam se povere i obrate za pomoć. I dok se tako osećaju, ne razmišljaju o tome kako se mi osećamo.
