To što imamo ženske organe za razmnožavanje, ne znači da moramo i da ih upotrebimo u tu svrhu – mislim, ko zna šta još imamo, pa ne upotrebljavamo. Mozak, recimo. Njega uglavnom zloupotrebljavamo. Imaš talenat, dar, sposobnost – i ne koristiš svoj potencijal za ispunjenje svoje životne svrhe, za svoju stabilnost, duševni mir i samoostvarenje. To nije neupotreba i zloupotreba, to je zločin protiv sebe.
Znam puno zločinaca, a ni ja nisam nevina. Radila sam protiv sebe, protiv svoje prirode, priznajem. Rodila sam decu, jeste, ali ne zato što mi je priroda naložila da iskoristim svoje reproduktivne organe u tu svrhu, nego zato što sam intenzivno osećala da mi je za samoostvarenje, integraciju, ispunjenje životne svrhe – potrebno da iskusim majčinstvo. To je bilo dobro, slušala sam sebe i radila prema svom osećaju i bila sam tako jebeno sigurna – kao ni u šta drugo u životu (ni pre, ni posle), bila sam sto posto sigurna da želim decu i da je to baš taj trenutak u kome treba da zaskočim svoju nesigurnost, strah, inerciju, oklevanje i slabost iz zasede i da izrađam tu decu koja su mi potrebna. Naravno da nisam znala u šta se upuštam, ali uradila bih to i da sam znala. Ni jednog trenutka nisam mislila da će biti lako – a mnoge stvari su bile lakše nego što sam očekivala – ali naravno, upala sam u zamku u koju upadne svako ko doživi da mu se želja ostvari, da se popne na vrh stoprocentne sigurnosti i odatle pogleda panoramu. Sa vrha zapravo nemaš gde, nego dole, nizbrdo. Ne možeš da ostaneš tamo i ako pokušaš, jer te život nadrasta i onda se opet nađeš u podnožju, pošto se vrh premesti na neka srećnija (i mlađa) mesta – u živote tvoje dece, recimo.
