Odrastanje bez dovoljno roditeljske ljubavi i podrške obeležava nas za ceo život –količina ljubavi koju smo upili u detinjstvu formira našu ličnost i utiče na sve naše odnose, a nedostatak te ljubavi crta nam šemu po kojoj ćemo svaki put na isti način odigrati razne nesrećne ishode. Ovo su osobine, ubeđenja i modeli koje razvijamo kad nam nedostaje temelj u nama samima – ljubav prema sebi, jer je nismo iskusili u dovoljnoj meri u detinjstvu.
Strah od bliskosti i vezivanja
Kad odrastemo uz ljubav brižnih roditelja (koji vole jedno drugo), naučimo da je biliskost nešto najbolje na svetu i da kroz bliske odnose upoznajemo sebe i pronalazimo najbolje u sebi. U odsustvu podrške i ljubavi naučimo da strahujemo da ćemo biti povređeni, jer je bliskost opasna, jer nas bliski ljudi mogu izdati i ništa nije sigurno. Postanemo uplašene osobe gladne ljubavi koju nismo u stanju u potpunosti ni da pružimo, ni da primimo, jer se sklanjamo i bežimo od povezanosti. Čeznemo za onim što nas potpuno zastrašuje i osećamo se iskidano, bolesno, neprihvaćeno i bliski odnosi nas zbunjuju i ispunjavaju teskobom i zebnjom.
Emotivna inteligencija ostaje nerazvijena
Umesto emotivne inteligencije koja se izražava kroz empatiju, ali i formiranje zdravih granica i samopoštovanje, što nam pomaže da prihvatimo i razumemo sva svoja (i tuđa) osećanja, razvijamo sebičnost i negativan stav prema emocijama. Doživljavamo ih kao slabost koja nas preplavljuje i oduzima nam moć rasuđivanja, kao pretnju od koje se treba odbraniti distanciranjem. Manjak emotivne inteligencije nas navodi da dižemo zidove i postanemo emotivno nedostupni, ili da nekontrolisano prosipamo sva svoja osećanja, ne vodeći računa o tome kako se drugi zbog toga osećaju.
U poslednje vreme emotivna inteligencija se smatra važnijom od intelekta, jer su emotivno inteligentne osobe sposobne da mudro upravljaju svojim životom, ali i da donose kompleksne i teške odluke u poslovnom životu, kao i da održavaju kvalitetnu komunikaciju, što je u savremenom poslovanju veoma važno.
