Eto me. Učionica u školi koju sam pronašla uz pomoć navigacije na telefonu. U srcu Frankfurta, odmah iza Zeil zone. Hrpa studentarije, radnika, svi smo isti, deli nas samo geografska širina i dužina sa koje smo potekli. Velika tabla, prepuna naših imena i imena profesora, učionice, pa se ti nađi u toj zbrci. Na nemačkom naravno sve piše, pa nisu ludi da vam napišu na srpskom, engleskom, slovenačkom… moja grupa je baš simpatična. Šarena. Malo dalje od mene sedi Milan iz Beograda, a do njega Boris iz Vranja. Između nas sedi Javuz. Došao je iz Tunisa. Ima širok osmeh, fali mu još zlatan zub. Pravi je trgovac, vidiš mu po pogledu, manirima… tu je i Godžid iz Indije, Friday iz Gane, Barbara iz Poljske, Roberto je stigao iz Rumunije, a Kristof iz Belgije. Bože koliko nas je! Ne bih vam mogla ni nabrojati sada sve po redu koliko nas je bilo. I zanimljiva dama po imenu Ren Stainek. Profesorka. Došla je ‘aus Polen’ davnih godina, u glumačkoj trupi. Završila je nemački jezik i književnost. Smešna je i posebna. Divim joj se. Sve što danas znam, znam zahvaljujući njoj, a njeni časovi i njena predavanja su nešto najbolje što sam do sada doživela (neka mi oproste svi profesori). Nema ni jednog drugog jezika osim nemačkog. Nema veze što ne zna niko ništa ili tek po koju. Krećemo od nule. Svi. i smešno je. I tužno na momente. Školovani ljudi, odavno u poodmaklim godinama ili u nekim u kojima se tek zagrize jabuka života, a svi kao đaci prvaci sedimo i slušamo je kako se predstavlja i uči nas da i mi uradimo isto… i eto me, govorim ko sam, odakle sam, čime se bavim, koliko imam godina, sve na nemačkom. Euforija i dobar osećaj dok se vraćam šetnjom kraj Majne u Niderad. Verujem sada da sam uradila odličnu stvar.
Prvi stepen je prošao. Položila. Bez testa. Svaka mi čast. Ali i dalje ne govorim?! Šta je to sa mnom. Objašnjavam Milanu između časova i sve znam, se razumem, uživam u predavanjima. Ipak, ne govorim i ljuti me to. Sve bih odmah kako moj muž kaže. Kao da se može preskočiti jedan deo i odmah progovoriti tečno. Ne može. Znam to sada i ja. Ipak, htela bih nešto i da radim dok učim jezik, kažu da je tako lakše naučiti, brže. A šta da radim kada ne znam dovoljno dobro da bih mogla da radim u struci ili da pišem blogove na nemačkom. Koja komedija! Odlučim da vežbam tako što ću da se upuštam u interakcije sa ljudima po gradu, u banci, prodavnici, u pošti, pekari… pa kako god ispalo.
