Kad raskineš vezu, potrebno je da prođe neko vreme pre nego što se navikneš na solo način života i dok shvatiš da ti je bolje, nego dok si bila u vezi. Ako očekuješ da poboljšanje primetiš po nekim dobrim stvarima, iznenadiđeš se što na to da je raskid bio pravi potez, ukazuju neke ne baš prijatne stvari.
Osećaš se kao da si se vratila sebi, a istovremeno shvataš da u vezi nisi bila sva svoja i da si sebe podređivala partneru. A kad pomisliš koliko si vremena i energije uložila u vezu i partnera i šta si mogla da si tu energiju ulagala u sebi, pripadne ti muka.
Veći deo vremena mrziš što si sama, naročito u onim trenucima kad bi bilo tako lepo priviti se uz nekog i maziti – ali dominantan osećaj je da najzad imaš mira i da možeš da radiš (ili ne radiš) šta god hoćeš.
Nedostaje ti ona svakodnevna komunikacija, razmena poruka, navika da se čuješ sa njim i da mu prvom ispričaš šta ti se dogodilo – ali osećaš da je to samo navika i kad pomisliš na to da ga pozoveš i razgovaraš sa njim, ta ideja uopšte ne izgleda privlačno.
Pomisao na budućnost možda izgleda zastrašujuće, ali to je zbog obilja mogućnosti i činjenice da si sada sama odgovorna i da ne možeš da prebaciš odgovornost (i krivicu) na partnera. Ako osećaš da se nalaziš na brisanom prostoru, to je neprijatno osećanje, ali se značajno kvalitativno razlikuje od osećanja zagušljivosti i sputanosti koje si imala u vezi.
