Postala sam samohrana majka kad su mi deca bila mala, pet i sedam. Izdržala sam sedam godina u braku. Dve duže, nego što sam mislila da ću izdržati, mada tu nije bilo ničeg neizdrživog, osim braka. U poslednje vreme često osećam zahvalnost što sam mogla sama da vaspitavam svoju decu, u skladu sa svojom istinom. Upropastila sam ih načisto, naravno. To su emotivno inteligentne, plemenite osobe, odrasle u istini, poverenju, slobodi mišljenja, izražavanja osećanja, razumevanju i toleranciji, potpuno neprilagođene svetu u kome živimo. Moj od nedavno punoletni sin je nešto skoro imao uvid u to da su glupi ljudi srećniji – njegovo otkriće je njegovoj starijoj sestri i meni bilo jako zabavno. Sa svojom od nedavno dvadesetogodišnjom ćerkom, skoro sam imala vrlo potresan razgovor. Pričale smo o ocu njenog oca, jednom neodgovornom i neodraslom dedi, koji pravi probleme svom sinu, njihovom ocu i ja sam rekla da tata neće dopusiti da njegov otac živi u bedi, iako on ne zaslužuje da se tata brine o njemu. Dodala sam: “Ja možda malo zaslužujem, da me pogledaš kad omatorim i poludim.” Pogledala me je prodorno i rekla: “Majka! Malo zaslužuješ?! Ne potcenjuj sebe, pobogu! Zar je to malo, što si me odgajila da budem ono što jesam, bila uz mene i podržavala me u svakom trenutku i što uvek mogu da se oslonim na tebe?!” Bilo je to nešto najlepše što mi je ikad iko rekao u životu, Oskar za moju životnu ulogu samohrane majke i posle smo malo plakale, kao što i priliči dodeli životnih priznanja.
Ali bilo je lako. Niko me nije ometao. Niko se nije postavljao između mene i dece, ni o kome nisam imala da vodim računa, osim o njima, ni sa kim se nisam sukobljavala zbog različitih stavova i uverenja. Da sam ostala u braku, možda bih morala da se borim za sve one vrednosti koje sam sa svojom decom delila spontano, ili da ih praktikujem u tajnosti. Oh, znate na šta mislim. Na razne zabrane i ograničenja, nagrade i kazne, kojih u mom odnosu prema deci jednostavno nije bilo. Nije bilo neprijatnih tema, nije bilo koncepta stida oko telesnih i seksualnih pitanja, nije bilo teranja na učenje, naređivanja, zahteva za poslušnošću, nije bilo straha i nepoverenja, okrivljavanja, osuđivanja. Samo razgovor, objašnjavanja, preispitivanja, rezonovanje, vrednovanje, osećaj, poštenje, poverenje, prihvatanje, samo ljubav – i sva težina neprocenjivosti stala je u ovu jednu rečenicu.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
