Naslušala sam se i nadoživljavala svega i svačega – ljudi prave neviđena sranja u svojim životima, ne razmišljajući ni milisekundu o tome kako to utiče na one prema kojima bi trebalo da osećaju najveću ljubav, potrebu da ih zaštite i punu odgovornost – prema svojoj deci, recimo. Da ne navodim voljenu osobu kao primer, jer vrlo je lako zaboraviti da voliš nekog ko ti u stvari nije ništa (ni rod, ni kuče ni mače), dok bi trebalo da možeš da zaboraviš da si odgovoran za svoju rođenu decu. Kažem “ljudi” iz pristojnosti, da ne budem nefer, ali zaista znam samo nekoliko primera u kojima su ti ljudi žene i strašno mi je to kako su mogle da donesu odluku da ostave decu i kako su mogle da žive sa tom odlukom. Potpuno neshvatljivo. Ali neshvatljivi su mi i svi ostali primeri u kojima se muškarci pojavljuju kao nasilnici, samoubice, razvratnici- koji to nisu bili kad su ušli u vezu i kad je ljubav počela, jer su se možda vešto krili, ili se u međuvremenu u njima probudilo nešto što je došlo na red, neki primitivizam koji je morao da eskalira, eksplodira, kulminira.
U svim slučajevima pravljenja neviđenih sranja, kulturnije rečeno, u činovima totalne neodgovornosti prema sebi, prema partneru, vezi kao takvoj i na kraju, deci koja uvek pokupe sve naše najbolje osobine (čak i od dosta ludih i primitivnih roditelja i koja uvek zaslužuju sve najbolje od nas) – u svim horor pričama o raskidu, razvodu, prekidu, uglavnom dominira primitivizam.
