Bila sam klinka koja je počinjala da radi novinarski posao radio-voditelja, kad sam upoznala Milenu i Dragana. Ovo dvoje sjajnih glumaca igralo je pozorišnu duodramu “Ptic i ptica”, a posle su nas vodili na neku večeru – ne znam gde smo išli i ko je sve bio prisutan, jer sam samo sedela preko puta njih i upijala.
Bila sam fascinirana – prvo predstavom, u kojoj je svako od njih igrao nekoliko uloga – transformisali su se u različite likove, od dvoje klinaca, do bračnog para u tom dinamičnom, duhovitom i zahtevnom komadu, parirali su jedno drugom, igrali se i briljirali, prosto su bili savršeni.
A onda su se presvukli i seli za sto, da večeraju i druže se, kao obični ljudi. Razgovarali su sa svima, šalili se i jeli, razgovarali međusobno i sve je bilo tako prijatno i obično, a tako nestvarno. Osećala sam se kao na prijemu kod kraljevskog para, koji se ponašao onako kako se ponašaju svi zaista veliki ljudi – to je bila moja prva lekcija o veličini poznatih i popularnih, stalno izloženih oceni javnosti. Posle sam sretala i mnoge druge poznate i popularne i nisu svi bili tako na visini. Neki su bili arogantni, zatvoreni i distancirani, ali svi zaista veliki (poput princa Tomislava Karađorđevića, recimo) bili su vrlo komunikativni, ljubazni, zainteresovani za ljude oko sebe i sredinu u kojoj su se našli, sposobni da o svemu razgovaraju i svakome poklone pažnju, da učine da se osećate ravnopravno, uvaženo i da im se beskrajno divite.
