I još jedna fascinacija – toliko su bili lepi! Dragan je u predstavi u jednom trentuku nosio neke radničke pantalone sa naramenicama, bez majice (jedna naramenica mu je stalno padala) a meni je zastajao dah od divljenja – bio je to najlepši muškarac koga sam ikad videla. Milena je onako sitna, krhka, plava i živahna, pored njega izgledala kao devojče, kao ptica. Za večerom su nastavili da budu mnogo lepi – Mileni su blistale oči, a Draganu osmeh, a među njima je strujala ona povezanost, onaj nezamenljivi sklad između dvoje ljudi koji se poznaju i vole, kao da stalno plešu i nikad ne pogreše korake.
Draganu su poklonili par luksuznih kožnih cipela (u to vreme je proizvodnja muške obuće u mom gradu bila živa i cenjena, pa su te cipele poklanjali svakom viđenom gostu) – poklon čudan i verovatno promašen i besmislen, ali Dragan ga je primio sa osmehom i rekao Mileni “daću ti jedan krug” i tom šalom pokrio nategnut trenutak nespretnosti domaćina – ne sećam se da su nešto poklonili Mileni. Ali možda se ne sećam, jer sam gledala samo u njih dvoje, toliko predano, da mi je ta slika i ovog trenutka mnogo življa i upečatljivija od svih njihovih fantastičnih uloga, u kojima sam ih obožavala. Vidite, ne mogu ni da ih zamislim pojedinačno, kao Dragana Nikolića i Milenu Dravić, oni za mene idu zajedno, Milena i Dragan, od “Obraza uz obraz” do večnosti.
