Oni koji su vas najviše povredili, jesu oni koji su vam najbliže prišli. Niko vam ne može zariti nož u srce, ako vam nije toliko blizu, da ni ne pokušavate da se odbranite.
Povređivanje, nanošenje rane, bol – iste pojmove koristimo za telesne povrede i ranjavanja, kao i za duševnu i emotivnu bol. Zato što jesu isti. Emotivnu povredu osećate fizički – ponekad baš kao zarivanje noža u srce, ponekad kao udarac u stomak velikim tupim predmetom, ponekad kao da vam se planina srušila na glavu i zatrpala vas. Gušite se, hvatate se za srce, gubite dah, plačete, malaksali ste i bespomoćni. Jer bol koristi organske puteve duboke povezanosti i razliva se vašim krvotokom, nervima, kostima… Preplavljuje vas.
Sigurno znate sve o tome, jer ste osetili, doživeli i preživeli. I kad prođe neko vreme, kad akutna patnja umine i počnete da se bavite retrospektivom, na kraju dođete do zahvalnosti.
Zahvalni ste zbog iskustva. Što ste uopšte osetili i doživeli takvu bliskost i povezanost. Što ste voleli i davali. Što ste dobili koliko ste dobili i saznali šta je ono što vam nedostaje i što vam svakako pripada.
Bol je za ljudsku dušu, kao kiša za žednu zemlju – posle nje sve raste i buja od života. Čak i onda kada se kiša bola osula na vas u vidu tornada, olujčine sa gromovima i poplavama, koja vas je iščupala iz korena i zavitlala u bespuće.
