Niko ne želi da živi u bolu. A kada se nađemo usred bola, želimo da prestane, da prođe i nestane. Što pre. Čak i onda kada znamo da ćemo iz toga izaći mudriji, bogatiji, produhovljeniji, tolerantniji, pažljiviji i nežniji – prema sebi i prema drugima.
Ali morate bauljati po mulju svog dna, kroz tamu i hladnoću, ranjeni i poraženi, dok ne izađete iz bola, čista srca i jasnog uma.
Dok ne dosegnete zahvalnost i oproštaj.
Ljubavne lekcije su najteže, naše srodne duše su nastroži učitelji najvažnijih lekcija.
O tome koliko vredimo. Koliko imamo da damo. Koliko smo spremni da se zauzmemo za sebe. Sposobni da se iscelimo i osnažimo i nastavimo da volimo i dajemo. Koliko smo veliki i koliko još možemo da izrastemo. Svaka sledeća lekcija se brže uči, jer smo svaki put sve bolji, veći i hrabriji.
I na tome smo uvek zahvalni, na kraju.
Jer kad osetite zahvalnost, kad vas obuzme milost oproštaja i poniznost pred veličinom doživljaja, onda znate da je kraj. Tuga uvek ostane. Ali ostane i zahvalnost. I ljubav. Kao neraskidivi deo vašeg integriteta, izrastanja i oplemenjivanja.
Ostaje mir sa sobom i u sebi i osećanje da ste bili povlašćeni, iako ste bili povređeni. Nema okrivljivanja, ogorčenja, besa – samo ljubav, oproštaj, zahvalnost, prihvatanje i mir. A kada ste na tom mestu u sebi, onda znate da ste kod kuće.
Naslovna fotografija: instagram.com/whiskyouth
Aleksina Đorđević
