Ali ima i onih drugih. Koji su radeći na sebi i upornim stremljenjem ka svojim snovima otkrili da ih uopšte ne zanimaju zdrave i stabilne stvari, iako su u stanju da se obavežu, zrelo i odgovorno. Takođe, ima i rođenih ekvilibrista, koji pojma nisu imali da se najbolje osećaju hodajući po žici visoko iznad vratolomnih virova života, bez zaštitne mreže ispod, dok se nisu našli u toj poziciji. Ima i onih kojima je normalnost nešto krajnje egzotično i što sa uživanjem praktikuju u nekim oblastima svog života, balansirajući između letenja i hodanja na sve četiri, sa tovarom na leđima.
Nema zdravih, stabilnih i odgovornih veza, koje ne hendluju neko ludilo. Stvaralačko, poslovno, emotivno, zdravstveno – zdrave veze izlaze na kraj sa nenormalnostima, uključujući ih u svoj odnos, raučunajući na njih i gradeći strategije da se sa njima nose. I to je najviši stepen zdravlja među odgovornim i zrelim pojedincima koji možemo da dosegnemo, ili koji možemo da priželjkujemo.
Ali, zdrav odnos nije uslov da veza opstane. Da sad ne ponavljam ona pitanja s početka, u kontekstu bolesnih odnosa – koliko parova poznajete koji su nesrećni, frustrirani, neverni, posesivni, u čijem odnosu neko trpi, vuče i gura, dok onaj drugi nameće, opire se i inati…
