Osećanje pripadnosti je jedna od osnovnih psiholoških potreba, ukorenjena duboko u ljudima – svi želimo da budemo voljeni, poštovani i prihvaćeni. Ponekad nas ta želja navodi da odstupamo od svojih vrednosti i uverenja, da menjamo svoje ponašanje i prilagođavamo se krijući svoju autentičnost, samo da bismo dobili odobravanje i prihvatanje.
I to se stalno dešava – na poslu, u školama i drugim društvenim organizacijama – ljudi čiji identiteti nisu u skladu sa dominantnom grupom, osećaju pritisak da se uklope, čak i kada to znači da se predstavljaju kao nešto što nisu. A kada se tako „uklapamo“ ne možemo doseći baš ono zbog čega to radimo – osećanje pripadnosti.
Ako izgledate, mislite i volite drugačije od većine u okruženju u kome provodite najveći deo dana, vi to znate i verovatno krijete, ili bar pokušavate da ublažite. Skidate pirsinge i pokrivate tetovaže, da ne biste skretali pažnju i delovali čudno, ne govorite o svom istopolnom partneru i svojim liberalnim uverenjima u konzervativnoj sredini i nastojite da se malo „uglancate“ u fensi okruženju, iako imate otpor prema glamuru i smatrate da je „lažni sjaj“ kojim zrače svi oko vas smešan i neautentičan. Kada ste već tu gde jeste, osećate da morate nekako da se uklopite, ili da barem ne štrčite suviše i to ima svoju cenu – emocionalnu, mentalnu i fizičku.
Praveći kompromise sa sobom na ovaj način nećete steći osećanje pripadnosti zajednici koja vas guši i sputava. A da biste se predstavili autentično i na kraju došli do toga da budete prihvaćeni zbog svojih vrednosti i kvaliteta – da biste se „nametnuli“ takvi kakvi jeste – potrebno je mnogo hrabrosti. I pre svega je potrebna visoka samosvest i suštinsko prihvatanje sebe.
Оsećanje pripadnosti samom sebi
Biti svoj je neka vrsta supermoći, za kojom se mnogi ne usuđuju da posegnu, iako svako od nas ima kapaciteta da poznaje, prihvata i voli sebe, da raspolaže svojim kvalitetima, živi svoje vrednosti i pravi svoje izbore, bez obzira kako će ga drugi doživljavati. Biti svoj znači poznavati sebe, verovati u sebe, oslanjati se na sebe i zauzimati se za sebe – to je snaga integriteta, koju možemo da osvojimo kroz samoprihvatanje, razvijajući osećanje pripadnosti samom sebi.
Prihvatanje sebe je razvojni proces samootkrivanja i samosvesti, u kome, prihvatajući svoje slabosti i mane, vrednujemo svoje snage i kvalitete, ponosni smo zbog svega što jesmo i radoznali da otkrijemo šta sve još možemo da budemo. Kada poznajemo i prihvatamo sebe, stvaramo više prostora za udobno postojanje i možemo pružiti više – na poslu, u našim odnosima i svim međuljudskim interakcijama i aktivnostima.
Tek kada volimo sebe i brinemo o sebi kao o voljenoj osobi, počinjemo da osećamo da zaslužujemo vidljivost, poštovanje, prihvaćenost i tada možemo razviti stvarno osećanje pripadnosti.
Pročitajte i ovo: Stvari sa kojima se borite kad ste crna ovca porodice
Šta nas sprečava da prihvatamo sebe
Društvo je najveći faktor, koji utiče na samoprihvatanje od najranijih dana. Da bismo prevazišli predrasude koje su nam usađene još u detinjstvu i razumeli šta se događalo, moramo da se vratimo na početak.
Kao bebe upijali smo sve informacije iz okruženja neselektivno i bez razumevanja, iz interakcije sa našim roditeljima i neposrednim okruženjem. Sa godinama, taj krug interakcija se širio na škole, radna mesta, zajednice, društvene medije, pop kulturu, trendove… Do adolescentskog uzrasta većina nas je naučila (svesno ili nesvesno) šta društvo promoviše i podstiče i kako se mi uklapamo u to.
Od samog početka naučeni smo da verujemo da su neke stvari u nama dobre i prihvatljive, a neke nisu, pa smo tako razvili osećanje da smo čudni, autsajderi, usamljenici, žrtve… Mi internalizujemo poruke okoline i stvaramo uverenja o tome šta je dobro, ispravno i dopadljivo, a šta nije i projektujemo te predrasude na sebe, stvarajući negativnu sliku o sebi i niska očekivanja od svojih sposobnosti. Ove projekcije postaju naše lične istine – toksična uverenja koja koristimo protiv sebe, doživljavajući emocionalnu bol, što nas sprečava da ostvarimo svoje potencijale i osetimo ponos zbog onog što jesmo.
Razumevanje predstave koju smo razvili o sebi pod uticajem okruženja, pomaže da sagledamo svoje unutrašnje istine, da ih prihvatimo bez osuđivanja (i podele na poželjne i nepoželjne) i da iscelimo svoje povrede. Kao odrasli, to možemo da uradimo, možemo da se oslobodimo – ali to je težak i dugotrajan posao.
Društvo nam neće pomoći u tome, ali mi imamo alate da napredujemo u okolnostima u kojima se nalazimo. Možemo vratiti svoju moć, otkriti svoju autentičnost i osvojiti osećanje pripadnosti sebi.
Kako steknete lično osećanje pripadnosti
Praktikujte svesno disanje dok nastojite da se bavite introspekcijom – fokusirano disanje će vas držati uzemljene, dok vaše misli i slike isplivavaju u svesnost. Duboko disanje usporava aktivan um i omogućuje da dublje sagledate ono što osećate – povezivanje sa disanjem i telom je ključno i od velike je pomoći kada se suočavate sa internalizovanim predrasudama u procesu samootkrivanja.
Uradite reviziju svog okruženja da biste shvatili koji sve sadržaji podržavaju vaše internalizovane predrasude, vašu negativnu sliku o sebi – šta gledate i čitate, sa kim se družite, da li ste okruženi ljudima i sadržajima koji potvrđuju vaš identitet, da li vas okruženje čini inferiornim ili moćnim..?
Nastojte da ispunite svoj život uticajima koji vas podržavaju, koliko god je to moguće, pronađite klubove i zajednice ljudi sličnih vama i pridružite im se, da biste stekli bazično osećanje pripadnosti, odnosno, svest o tome da niste sami. Konzumirajte sadržaje koji vas osnažuju i potvrđuju, odbacite one koji vas uznemiravaju i iscrpljuju.
Saznajte o sebi i svom identitetu što je više moguće – edukujte se, učite o svojoj istoriji i poreklu, pronađite korene svoje porodice, saznajte o porodičnim obrascima, transgeneracijskom prenosu, o stilovima vezanosti i uslovljavanju – ima mnogo članaka, emisija i podkastova koji rasvetljavaju osetljiva psihološka pitanja.
Neophodno je da budete svesni sebe i da uvidite svoja ponašanja koja jačaju predrasude i negativna uverenja koja ste usvojili, kako biste shvatili na čemu treba da radite i kako da ponovo naučite istinu o sebi. U procesu učenja o sebi, morate biti voljni da vam bude neprijatno i teško da pustite usađena uverenja i priznate neistine – proširenje vaše mape sveta nije lako. Morate naučiti da ne verujete svemu što mislite, da se preispitujete i izazivate svoje misli, tragajući za njihovim izvorom i tražeći dokaze koji ih potvrđuju ili opovrgavaju.
Rad na promeni pogrešnih uverenja, na samoprihvatanju i sticanju osećanja pripadnosti zahteva smernice i vođstvo – neki ljudi ih pronalaze u grupama podrške, u radu sa terapeutom, u duhovnim praksama (ili svemu zajedno) – odaberite ono što je vama blisko i što vam uliva poverenje. Niste sami u svom teškom poslu samootkrivanja, ni u svojoj čežnji da budete prihvaćeni i steknete istinsko osećanje pripadnosti. Mnogi ljudi u ovom trenutku rade isto što i vi – bave se samospoznajom i samoprihvatanjem, uče da promene iskrivljenu sliku o sebi i da zavole sebe takve kakvi stvarno jesu.
Pročitajte i ovo: Reakcije na traumu koje udvostručuju vašu snagu
Naslovna fotografija: Unsplash/ Courtney Cook
Brankica Milošević
