To je činjenica koju ne možemo da zaobiđemo. Učene smo odmalena, kako od strane društva tako i od roditelja, da je naše mesto tamo ili ovamo. Naše mesto je svuda osim gde mi želimo da ono bude. A čak i kada se dovoljno okuražimo da pogazimo sve stereotipe i inatimo toliko da uspemo u svojim ciljevima, nažalost, sačeka nas duplo više kritike i sumnje i to od nas samih. I kritičko sečivo je mnogo oštrije. Brtikije. A rane su dublje.
Nesvesno omalovažavamo sopstvenu inteligenciju. Pripisujemo svoje uspehe nekakvoj sreći, horoskopu, nedostatku kandidata – izgovori koji su tu da nam se urežu u sve pore i da nas stalno žigaju, opominju i iznova umaraju.
Glavu gore
Mislićemo da smo prevarantkinje dok neki osrednje dobar muškarac pravi greške i sa sebe ih efikasno stresa kao da se nisu ni dogodile. A mi ćemo naše analizirati, preuveličavati iznova i iznova, sve dok druga greška ne stupi na scenu, i onda ćemo raditi isto. Ne postoji nikakav trik da se šablon ovih misli prekine. Međutim, postoji nešto što možemo da uradimo, a to je da primetimo kada se on manifestuje, da postanemo svesne da je prisutan. Kako kod nas samih – tako i kod drugih. Osvestite kolege, prijatelje i prijateljice.
View this post on Instagram
Pravite greške, jer greške su sastavni deo učenja i napredovanja, ali prekinite tok misli kada od “moj projekat nije dovoljno dobar” dospete do “ja nisam dovoljno dobra”. I zapamtite da samopouzdanje ne znači i sposobnost.
Naslovna fotografija: instagram.com/parisianmour
Milica Antić
