Džoana Rouling (Joanna Rowling) piše oduvek. To je jednostavno urođena unutrašnja potreba bez kristalno jasnog cilja šta će jednog dana postati od nagomilanih svezaka punih ideja, započetih priča i nedovršenih likova. Najbolje ideje za pisanje obično nailaze sasvim iznenada, najčešće u trenucima dokolice, kao u filmovima. Baš tako se rodila i ideja za priču o Hariju Poteru, dok je Džoana četiri sata sedela zaglavljena u vozu na putu iz Mančestera do Londona, kao za baksuz bez ispravne hemijske olovke pri ruci. Trudeći se da ne zaboravi sve detalje i prizore koji su joj se smenjivali pred očima, mislila je samo o tome kako da što pre stigne kući i dočepa se papira i olovke. Te večeri počela je da piše prvi roman o Hariju Poteru.
Džoana pre haripoterovske groznice
Iako je sve počelo kao na filmu, a i završilo se vrlo holivudski, u međuvremenu Džoani se desio život. Neposredno pošto je započela prvu knjigu, majka joj je umrla od multipleks skleroze. Menjala je poslove do kojih joj uglavnom nije bilo stalo i ni u čemu se nije pronalazila pokušavajući samo da se izdržava da bi mogla da piše. U nekom trenutku sinulo joj je da bi bilo idealno da promeni sredinu i bavi se nečim inspirativnim što bi je održalo na pravom putu da završi ono što je započela. Tako je ostavila sve ružno za sobom i preselila se u Portugaliju gde je uveče radila kao profesorka engleskog, a dane provodila pišući. Tu se i zaljubila i udala i dobila ćerku Džesiku. Posle samo godinu dana, rastala se od muža i vratila sa ćerkom u Edinburg gde zapravo nije imala ništa, ni posao, ni život, ni ideju kako da nastavi dalje.
Džoanin govor diplomcima Harvarda o neuspesima i njihovoj vrednosti
Da bi predavala u Škotskoj bila joj je potrebna posebna diploma koja je zahtevala godinu dana intenzivnog učenja. Posla nije bilo na vidiku tako da je Džoana sa ćerkom živela od socijalne pomoći. Na sve to Džoani je dijagnostikovana i klinička depresija, jer se u nekom trenutku osetila toliko poraženo da je pomišljala i na samoubistvo. Kasnije je u intervjuima govorila o tome da je tada mislila da je potpuno beznadežan slučaj, sve dublje padajući u očaj. Ipak, nije odustajala od Harija Potera, i dosta toga kroz šta je tada prolazila i osećala unela je u priču kroz likove, obrte i detalje.
Godine 1995. Džoana je završila prvu priču o Hariju Poteru. Prvih 12 izdavača odbilo je rukopis koji im je poslala. Tek posle godinu dana dobila je pozitivan odgovor od londonskog izdavača čiji je direktor dao Džoanin rukopis svojoj osmogodišnjoj ćerki da čita i tako odlučio da joj da šansu. Od tog trenutka sve se magično preokrenulo.
Prijao joj je haripoterovski preokret
Džoana je 2012. godine napisala svoj prvi roman za odrasle “Upražnjeno mesto” (Casual Vacancy). Saga o Hariju Poteru je završena posle sedam nastavaka i ekranizacija svih priča i sada je vreme da piše i druge žanrove i istražuje teme koje je pokreću i o kojima ima mnogo toga da kaže. Iako je posle neočekivanog haripoterovskog uspeha mogla komotno da se penzioniše, Džoana kaže da je to za nju neprihvatljivo rešenje. Nije stvar u zaradi, već u radu i u pisanju. To je svrha koju je spoznala i, kako kaže, mora da ima hrabrosti da istraje u tome. Sada bar ima slobodu da radi samo ono što voli, daleko od depresivne prošlosti koja ju je naučila mnogo toga i dala joj snage za sve što predstoji, bilo dobro ili loše.
Upražnjeno mesto, prvi roman bez magije
Izvori fotografija: fanpop.com, victoria-writes.com, news.harvard.edu, sharequotes.us, telegraph.co.uk
Prethodne tekstove iz serijala “Ovako to rade uspešni ljudi” možete pronaći ovde.
Maša Lopičić je diplomirani filolog i novinar. Ljubitelj knjiga, filmova, pasa i visečasovnog kafenisanja s prijateljima. Vizionar i večiti borac protiv vetrenjača i nepravde.
