U poslednje vreme, pomirila sam se sa svojom glupošću, prigrlila sam svoju pamet, skinula sam se sa droge i živim ravnu liniju apstinencijalne inkontinuencije.
I onda sretnem tog čoveka, bivšeg momka, večitog momka onog dela mene koji je večita devojka i on me opet zaprepasti, gane, gurne me sa ivice, na način koji me uvek iznenadi, jer očekujem da padnem preko kad me neko gurne. Ali, on to radi tako da se zateturam i padnem u sebe. I setim se da sam uvek bila to što jesam, da sam uvek znala šta hoću i bila spremna da platim svaku cenu za svoja rizikovanja, eksperimente i istraživanja.
View this post on Instagram
Ovog puta setila sam se da tačno znam šta je i kakva je ljubav koju zaslužujem i znam da sam je imala i da je imam i dalje, sa onim ljudima (i nekim bivšim momcima) kojima se uvek obradujem kad ih sretnem i koji se meni obraduju, sa onima koji uvek pronalaze način da mi kažu koliko sam divna i posebna i koliko su srećni i zahvalni što su me imali (što me imaju) u svom životu. I ja osećam to isto, samo često zaboravljam, pravim standardnu, šablonsku grešku, čuda života uzimam zdravo za gotovo, jer valjda je normalno i obično i ništa naročito, kad te neko voli, poštuje i divi ti se.
Ljubav koju zaslužujem je ona koja me podseća na ono bolje i najbolje u meni. Ljubav koja prihvata sve ono slabo, manjkavo, uvrnuto, bolesno, bledo, iritantno, jesta ona koju sam dužna da praktikujem sama, putem samospoznaje, samoprihvatanja, samoljubavi. A ljubav koju zaslužujem je ona koja dolazi od ljudi koji vide moju blistavost, moju raskoš, talenat, duh, toplinu, lepotu, velikodušnost… Sva ta ljubav koju zaslužujem, to sam ja.
Naslovna fotografija: instagram.com/gabriellecaunesil
Aleksina Đorđević
