Kad bi svi uvek bili iskreni i neposredni i govorili baš ono što misle, kad laganje i slanje signala uopšte ne bi postojalo kao koncept, osvedočeni „overtinker“ i dalje bi pokušavao da pročita, protumači i ispravno shvati ono što samo treba da primi direktnim putem.
Zašto komplikuješ? Zašto si tako teška osoba? Šta te čini tako nesigurnom? Zašto nikome ne veruješ? Što malo ne isključiš mozak? Šta ti kaže osećaj? Bilo bi super kad bi znala odgovore na ta pitanja, ali ti se pre svega pitaš zašto bi ti neko postavljao takva pitanja? Možda mu nisi simpatična, ili si mu strašno naporna, ili ne može tobom da manipuliše, ili je surov i želi da te povredi? Ili nešto šesnaesto.
Neko će napraviti nestrpljivu primedbu, koja očito izražava njegovu nespremnost da se bakće tvojom preosetljivošću, a ti ćeš pokušati da se zaštitiš od neba koje ti se ruši na glavu, odbrambenim sistemom koji najbolje poznaješ – preteranim razmišljanjem. Na taj način se izmeštaš iz trenutka, izbegavaš da te preplave osećanja i pokušavaš da uspostaviš kontrolu.
