Da, teška si i sama sebi. Volela bi da možeš sa sigurnošću da uzvratiš momku koji ti se osmehuje u kafiću, ali ti ćeš prvo pomisliti da taj osmeh nije upućen tebi, a zatim, da se nešto iza toga krije. Opklada, loše namere, dosadno mu je pa traži žrtvu, a možda si mu zbog nečeg smešna, pa ti se smeje.
Ako počneš da razgovaraš sa nekim sa kim si razmenila signale, primetićeš svaku sitnicu – ako on deluje rasejano, neće ti pasti na pamet da ga nešto brine, ili da je umoran i da je iza njega izuzetno stresan dan, pa ne može sasvim da se opusti, ili da ima tremu, jer nastoji da ostavi najbolji utisak, a siguran je da mu ne ide baš dobro, već ćeš misliti da mu nisi zanimljiva, da se pokajao što je ušao u priču i da ne namerava da te bolje upozna (a možda i jedva čeka trenutak da se izvini i da ode).
Ti ne radiš to namerno, da bi sebi otežavala život i da bi uskratila šansu svakome ko se pojavi. Nego zato što pokušavaš da se zaštitiš – ne želiš da previdiš crvene zastavice upozorenja, radije bi da znaš šta te čeka i da unapred vidiš izdaju, ako se ona već sprema.
Čak i kad uspeš da rizikuješ toliko da se sa nekim upustiš u vezu i kad sve ide sasvim fino i realno nemaš šta da zameriš osobi sa kojom se viđaš, napravićeš u glavi listu mogućih katastrofa, da bi bila spremna, ako se one dogode. To što te upozoravaju da na taj način kvariš odnos i da negativnošću privlačiš negativne ishode, tebi ništa ne znači. Kad ti kažu „pokušaj da razmišljaš pozitivno“ to je kao da su ti rekli da probaš da dišeš pod vodom.
