Ne sećam da sam ikad, čak ni kao mala, maštala o nekakvom princu na belom konju koji će iznenada dojahati jednog dana i učiniti me srećnom zauvek. U toj priči oduvek mi je nešto bilo onako bljutavo i nestvarno. Nikada nisam maštala o ljubavi kao o nečemu što bi me suštinski odredilo, ali sam oduvek želela da stvarno volim i budem voljena, makar to trajalo i delić sekunde. Najvažnije mi je bilo da spoznam to osećanje kojem dugujemo toliko toga i koje je zaslužno za toliko toga dobrog i lepog na svetu. Verovala sam da će to iskustvo, kao i sva druga, obogatiti moj život i osloboditi me. To je bilo samo jedno od mojih nadanja u moru drugih, koje je za mene uvek lebdelo u vazduhu kao divna mogućnost. Istovremeno bila sam svesna da to ne mora da znači da ću se nužno i udati, u čemu stvarno nisam videla ništa tragično. Nikad ta udaja kao takva nije bila deo mog velikog plana.
Očigledno sam provela mnogo vremena u zabludi misleći da je i većina mojih vršnjakinja prevazišla listu želja koje su nam babe, tetke i strine svake godine za rođendan iznova recitovale – da budeš živa i zdrava, da završiš škole, pa da se udaš i rodiš decu. Nisam misila da je ta lista loša niti staromodna, samo sam verovala da za moju generaciju glasi – da budeš živa i zdrava, da završiš škole, da obiđeš pola sveta, da spoznaš sebe i svoje mogućnosti, da doživiš mnogo avantura, pa ako se tu negde nađe neko za kim ti srce zaigra, super, a ako ne, uvek možeš sama sebi da rodiš dete i da živiš svoj život sasvim drugačije od generacija žena pre tebe.
Međutim, tek pre nekoliko godina kada je moja generacija otvorila sezonu lova na muževe, shvatila sam da se devojke i dalje udaju iz različitih razloga, postavljajući brak sebi kao neki cilj koji mora da se ispuni ako je ikako moguće pre tridesete. Otrežnjenje je bilo pomalo kao pad sa Marsa kada sam uvidela da tu postoje i planeri koji se revnosno popunjavaju nekakvim idejama za haljinu, prostor, dekoracije, burme i bend koji će da svira, a da pritom đuvegije nema ni na vidiku, kao da je to najlakši deo posla. Možda za iskusne udavače sa toljagama čiji je princ zakasnio. Čemu sva ta maštanja, tolika priprema, očekivanja i zarctavanje ciljeva koji lako mogu da padnu u vodu i šta se dešava ako jednostavno nikad ne sretneš tog nekog “pravog”? Da li postoje sveske sa planom B koje su ispunjene nekim drugim scenarijom koji podrazumeva sve što bi ostvarila ako se jednostavno nikad ne udaš?
Šta ako nema hepi enda?
Ako nemaš takvu svesku, možda bi bilo bolje da počneš da je praviš. Usput možda otkriješ da ti i ne želiš da se udaš nego želiš da naučiš da voziš motor i kreneš na proputovanje Evropom gde ćeš idući od mesta do mesta izučavati lokalne kulture i napisati sveobuhvatni vodič za motocikliste. Možda poželiš da se preseliš na more i naučiš da jedriš i uzgajaš masline i smokve. Možda odlučiš da gradiš uspešnu karijeru kao komičarka ili da se priključiš Grinpisu.
