Bilo je to davne 1989. godine. Oni su bili mladi, srećni i oduševljeni. Čekali su svoju prvu bebu! Činilo se da niko nikada nije toliko željno iščekivao rođenje deteta, a i glupo je upoređivati.
Čekao je dva sata, 22 sata… čekao je dva dana. Ona nije mogla da je donese na ovaj svet.
Usledio je plač! Bebin!
Desila se fatalna lekarska greška i nasilni porođaj. Nakon toga sve se izmenilo… Plač je postao njihov svet.
Svi su preživeli, ali beba je dočekana rečenicom: “Ona je jedva prešla na ovaj svet!“
Nastala je borba za njen život. Svi su se žrtvovali.
Njena plave oči u ljudima su probudile veru i nadu u uspeh i bolje sutra.
Niko u porodičnoj istoriji nije imao njenu bolest, ali lekari su tvrdili da oni nisu krivi.
Plakala je stalno u krevecu koji su specijalno za nju kupili i opremili, činili su sve da prestane, ali plač se nastavljao i nastavljao. Posmatrala ih je sve kroz rešetke kreveca svojim krupnim, plavim očima, tražeći pomoć.
Njena baka nije imala mira i jednog dana je uzela i povadila sve, i ćebence i dušek i sve. Nasla je smotuljak sa crvenim koncem. Kako ne bi nastao haos i pometnja, mladima nije ni rekla, otarasila se toga na staromodan način i u tišini, ali neke stvari su joj postajale jasnije. Samo, ko je bio stalna prepreka u životu ove slatkice? Ko? I zašto na ovako gnusan način, pogan i neljudski? Baka nije znala, samo više nije dozvoljavala da iko ulazi u njenu sobicu.
Problemi su se ređali, preživeli su četiri operacije, posle svake je usledio dug i težak oporavak. Pažnja i nega. Sve oči su bile uprte u devojčicu. Sve ruke su je rado čuvale i negovale.
Prohodala je konačno sa sedam godina. Usred zime i u prašnjavoj garaži svoje tetke. Bio je to najsrećniji dan u porodici.
“Tog dana sam dokazala da sam prešla na ovaj svet, zakoračila sam samostalno u život, imala sam pravo na to. Danas ne razmišljam puno dok koračam. Idem slobodno! I kunem se da neću nikada dozvoliti ritmu mojih koraka da utihne, jer on je ritam mog srca. Ako se ugasi jedan, ugasiće se i drugi.“
Problemi su tek nastali kada se upisala u prvi razred. Porodični tim se uplašio kako će ona reagovati na svet izvan zlatnog zvonceta njihove pažnje i ljubavi. Međutim, iznenadila je sve.
Deca je nisu mnogo volela, jer imala je sve! Bila je mala princeza. A opet, nisu smeli da je diraju, niti guraju, znali su da je kao ogledalo krhka. Zašto? Nisu znali!
Bila je đak generacije, i 13. na republičkom takmičenju iz istorije. Koliko su se radovali njeni odmah su je poslali u Beograd na dalje školovanje. Samo je baka sedela i razmišljala, zašto baš taj broj 13?
Devojčica u velikom gradu. Ne mogu da kažem da nije uspela, tamo daleko izvan zlatnog zvonceta svoje porodice. Samo to je bio njen put! Bilo je to ritmom njenih koraka, samostalno…
E, a onda se i zaljubila…
Nastaviće se …
Milica Stankić je student španskog jezika i hispanskih književnosti. Obožava život, svoju porodicu, ljubav, prijatelje i milion sitnih iznenađenja. Veruje da pravi poljubac i iskren osmeh mogu izlečiti i najtežu bol. Jedina reč koju ne podnosi je “laž”, i teško onom ko je slaže. Kune se u Servantesa i smatra ga genijem svih vremena, duboko veruje njegovim rečima: “La pluma es la lengua de la mente” (“Pero je jezik uma”).
