Gledala sam skoro neki stand-up, u kome tip kaže kako ima 37 godina i obožava starenje. Onda napravi psihološku pauzu, da oslušne tajac iz publike i nonšalantno doda “pa bolje bi vam bilo da volite što matorite, jer to vam se ionako dešava”, na šta izmami malo odobravajućeg žamora. A onda poentira sa “sa svakom godinom dolazi nova gomila stvari, za koje me baš zabole” – e tu je pokupio salve smeha i aplauza, svi su ga skontali.
A pošto je tip gej i to vrlo ženstven, bilo je to kao da vam to kaže najbolja prijateljica. A najboljoj prijateljici se može verovati, kad je zabol u pitanju.
Posle tridesete, u najboljim ste godinama. Ozbiljno, nije propaganda. Ali malo jeste stand-up. Jer, samo što se obrete u najboljim godinama i počnete iz sve snage da uživate u ličnoj moći, samopouzdanju i samoostvarenosti, vreme počne da tutnji poput brzog voza. I to onog japanskog, znači voz, k’o avion. Ako imate sreće, vozite se tim vozom i kosu vam nose vetrovi. Ako nemate, vozovi protutnjavaju pored vas, a kosa vam upada u oči i usta.
Putnica sam i vozim se već dosta dugo. I kosu mi nose vetrovi, da. Plava zastava leprša za mnom, kao simbol moje saradnje sa životom i aktivne miroljubive koegzistencije. Ali ponekad, neki drugi brzi voz protutnji iz suprotnog smera, meni u susret i vetrovi mi zamrse ruse kose i nateraju plave bičeve da mi napune oči i usta. Aaah, mogla sam da se vozim u tom vozu! Osim što nisam, jer sam verovatno zakasnila na presedanja, ili me nije zanimalo da idem tamo. A da preskačem usred tutnjanja i preusmeravam se, nije samo izlazak iz zone komfora, nego totalno ludilo. Nek’ ide život, ionako ide ko lud, nepotrebno je da mu dodajem gas.
Ono što je potrebno, jeste uživanje u rolerkoster totalnom spidu. Ne zato što je vratolomna vožnja mnogo uzbudljiva, nego jer vožnja. Mislim, uživam ja i kad voz malo uspori, pa mogu da primetim pejzaž, umesto da mi samo neke mrlje prolaze pred očima. To što ne mogu da presednem, pa, to je samo jedna od gluposti za koje me sve više zabole.
