Lako je voleti srcem. Osećanja rade za tebe. Ili za sebe. Ali rade sama. Samo se prepustiš. Srce može svakog da voli, da sledi, pripadne. Kao pas lutalica koji krene za svakim ko ga pogleda. Jadno glupo srce. Duša ne mora da učestvuje u tome. Mačka duše može nezainteresovano i samodovoljno da liže šapu, ležeći opušteno na suncu, dok srce pašče skakuće i blentavi oko nečijih nogu. Samo što nije tako jednostavno, pokazao je eksperiment, na zamorčićima mog sopstvenog srca i duše.
Stalno eksperimentišem sa sobom. I stalno saznajem zanimljive stvari. One često liče na izmišljanje tople vode, kao što to eksperimenti često rade. Dokazuju postojanje tople vode ili činjenicu da guranje ruke u vatru stvara opekotine. Ali, da li je ikada ikome bilo dovoljno da zna da vatra peče, pa da izbegne da to iskusi na sopstvenoj koži?
Pokazalo se da pas moga srca uopšte nije tako blentav i tupav, kao i da mačka moje duše uopšte nije tako nezavisna i sama sebi dovoljna. Stereotipi o psima i mačkama su ograničavajući, kao što stereotipi inače jesu. Najpogrešnije je ne uzgajati ih zajedno, u igri prihvatanja.
Mučila su me osećanja, vrtela me u krug i navodila da se sudaram sa zidom neuzvraćanja. Smučilo mi se da me osećanja muče. To su samo osećanja. To nisam ja. To su instrumenti ega, koji me navode da tražim potvrdu tamo gde je neću dobiti, da se angažujem srcem, da bih verovala da su osećanja istinita i da se povređujem. Držeći se njih, držim se tvrdoglavosti, gluposti i besmislenosti. Da li je to tako? Ne znam sigurno, ali utvrdiću putem eksperimenta. Jer to sam ja, a ja mogu sa sobom šta hoću, ne moram da se prepuštam osećanjima, ako neću. Zaboravila sam zašto sam uvek odlučivala da hoću, ali sigurno znam da mogu da neću. Udaljim se od osećanja, eksperimentalno, da vidim da li se udaljavam od srca ili od ega, kakva je sprega između njih i kako to utiče na mene. Psu srca, mesto! Kotrljaj se. Pravi se mrtav. Čekaj dalje komande.
