Imam jednog prijatelja koji ne može da sedi kod mene duže od sat vremena, uznemiri se, jer ga nered napada sa svih strana. Iz njegove perspektive, moj stočić je pretrpan, abažur na lampi je kriv, knjige su razbacane, zavese nisu razvučene do kraja, fotelje su natrpane jastucima. Iz moje, sve je to deo topline, šarma i ugodnosti mog doma. Stvarno se potrudim da sredim kad on treba da dođe, ali razmišljam o tome da mu sledeći put predložim da sam sredi, pa da ostane koliko god hoće, ali kontam da to ne bi bilo jako praktično, pošto bi mu za sređivanje bila potrebna bar dva dana.
Imam prijateljicu koja mi je jednom spakovala kofer za put. Nosila sam četiri stvari sa površine tog kofera i vratila ga onako perfektno spakovanog i nisam sigurna da sam uopšte izvadila ostatak stvari iz njega. Ikada. Mislim da sam kofer odnela u muzej propalog perfekcionizma i usput se rešila jedne gomile stvari, koja bi kod mene zauvek ostala samo obična gomila stvari, umesto da dostigne nivo eksponata.
