Pedantni me zovu lenjom, ali ja sam samo nonšalantna (BLOG)

Ja živim u muzeju organizovanog haosa, a moje prirodno okruženje su knjige i njih ima svuda oko mene. Gde god se smestim, nekako uspem da se okružim knjigama. Džepna izdanja nosim u tašni (mislim da u svakoj imam po knjigu za usput, za svaki slučaj i za nedajbože). Na kuhinjskom stolu mi stoji knjiga koju čitam dok jedem i njen nastavak, da ne moram da ustanem kad iznenada shvatim da sam progutala i poslednji zalogaj, i još jedna ili dve koje čekaju da budu servirane. Na stočiću pored kreveta je knjiga koju čitam uz kafu, na televizoru su knjige koje nisu stale na policu, a na polici su knjige koje stalno čitam iznova. Na nekom komadu nameštaja koji bi se mogao nazvati vitrinom, levo je gomila knjiga koje treba da vratim u biblioteku, desno gomila koju sam u poslednje vreme napabirčila na ulici – čudesne knjige sam našla među starudijom za po sto i dvesta dinara. Sto puta mi se desilo da mi u biblioteci kažu “ovo nije naša knjiga” jer mi te dve gomile nisu dovoljno udaljene jedna od druge, a knjige pod mojim okriljem teže da se približe, pomešaju, spare. Možda se i razmnožavaju. Često nemam pojma otkud mi neka knjiga. Često nemam ni pojma gde mi je neka knjiga. Odbegla. Moje knjige imaju svoj život. Kao i sve ostale stvari oko mene. Brinem se o njima, ali ih ne sputavam. Ne uterujem ih u red i ne kontrolišem. U onome što je za nekoga totalni haos, ja u svakom trenutku znam gde mi je šta i kad moj haos ponekad pretrpi prinudno sređivanje, ne snalazim se dobro. Tragam za stvarima koje treba da mi budu na dohvat ruke i pred očima, dok se one nalaze takoreći, na svojim mestima. U haosu se osećam opušteno i kad mi nešto treba, odmah pronađem. Ne mrzi me da sredim, sređeno mi je. Što to tako ne izgleda, nije do mene, nego do onog ko gleda.