Čitali ste knjigu “Pedeset nijansi siva”? Ako niste evo kratkog opisa.
Knjiga započinje sažetim opisom likova. Ona je lepa, inteligentna i obrazovana, ali toga nije svesna. Upoznaje, pukim slučajem (a kako drugačije) njega koji je lep, pametan, ambiciozan i za razliku od nje svega toga svestan. Pored toga što je desetak godina stariji, ima i firmu sa 40 000 zaposlenih, otprilike kao i Coca-Cola… ono, svakodnevna pojava. U trenutku kada se oni upoznaju, ljubav se manifestuje kao čudna super sila, naboj, elektricitet koji prožima njihova tela i privlači ih. Ona se prestraši svojih osećanja prvenstveno zbog godina, a on se (kako saznajemo pedeset stranica kasnije) boji te veze jer je emocionalno retardiran. Što i ne bi bio neki šok (jer, uverena sam, ne postoji muškarac koji to donekle nije) da ne saznamo da je on zapravo seksualni sadista. S obzirom na to da su se zaljubili on joj objašnjava o potrebi izražavanja svoje dominantnosti u seksualnom činu.
No, to nije sve – ona je nevina (u knjizi od 500 stranica, to je jedan od sveukupno dva obrta). Saznavši to, s obzirom da je voli, odluči da vodi ljubav sa njom, što, fazon, u životu nije radio(?!). Prilikom tog prvog seksa, ona doživi vrhunac jedno 105 puta, pa zavoli i seks i njega, a on zavoli nju pa počne preispitivati svoje izražavanje hipermaskuliniteta. Vole se, ali postoje prepreke, jer ona preferira normalne odnose, a on voli mahati bičevima i vezivati je lancima. I tako se oni vole, jebu, pa se svađaju, pa se jebu, pa se dvoume, pa se jebu i tom logikom do kraja.
Na kraju, ona ga ostavlja, jer nakon 500 stranica seksa i polemike o njegovih 50 nijansi sjebanosti (kako on sam sebe naziva), ipak zaključuje da je on stvarno u problemu.
Setite se perioda kada su svi bili hipnotisani ovom knjigom
Dakle, nikakva senzacija, ali ne bih sve ovo ni pominjala da nisam upoznala par Kristijana Grejeva. Oni su naime (bili) momci mojih drugarica. Priča ide na isti način, samo što nemaju enormno velike firme, ne teraju ih da potpisuju ugovore i zaveštavaju se na ćutanje. Naravno, ne biju ih do iznemogosti i nemaju ljuljaške u Crvenoj sobi bola, ali su prilično slobodoumni i pomalo emotivno zakržljali.
