Čitajući zbirku pesma moram istaći da je Artur Rembo (Arthur Rimbaud) najzamršeniji slučaj moderne književnosti. Njegova ezoterična poezija i neverovatni život, spojeni u jedno, više od sto godina su predmet domišljanja i sporenja. Čula sam da je tako nastao mit o Rembou – gnevnom dečaku iz Šarlevila, čiji je genije vulkanski eksplodirao, a onda se odjednom zauvek ugasio. Ako malo zagledamo u život pesnika videćemo sve ono što je svojstveno pesnicima – on nije prvi koji je svoje najbolje pesme objavio pre 20. godine, nije jedini koji je pobegao od kuće, odao se boemiji; uvek je bilo pesnika koji su bili uvereni u svoju vidovitost. Ono što je kod Remboa posebno je to što se kod njega sve ispoljilo zajedno, neuobičajnom brzinom i intenzitetom. Zato bi prvi korak u razumevanju Remboa morao biti razlaganje tog intenziteta na etape. Remboova pozija nije bljesak, već proces u kojem ima logike i sistema, različiti načini pevanja i pristupi poeziji smenjuju se u nizu. Po motivima i vrsti slikovitosti pesme se povezuju sa nekim od Remboovih uzora, među mnogim, čini mi se da Bodlerov uticaj preovladava. Pozicija iz koje pesnik gleda svet bodlerovski je: u stvarnosti, ovakvoj kakvu je znamo, pesnik je bez zavičaja, kažnjen, uklet. Pobuna je, pre svega, uperena protiv hrišćanske Evrope, njenog morala, poretka, ratova, krutog racionalizma koji je isisavao sav život i lepotu.
Ovaj namćor iz provincijske biblioteke postao je simbol jedne umorne, staračke civilizacije, smeštene u udobnost mrtvog reda, iz kojeg se bezbedno mrzi sve sto je slobodno i spontano.
Iz pozicije buntovnika protiv civilizacije i tradicije nastale su najpoznatije Remboove pesme: “Spavač u dolu”, “Ruke Žane-Marije”, “Pariska orgija”, “Ofelija”… Od početka je jasno da doživljaj teskobe kod pesnika nije moguće ograničiti samo na tu ravan, i da su njeni koreni pre ontološki nego istorijski. Karakteristična je “Ofelija“ u kojoj junakinja Šekspirove tragedije postaje simbol i pesnikove opšteljudske težnje za prevazilaženjem konačnosti. Nešto snežnobelo, krhko i samotno vekovima plovi crnom rekom postojanja i sanja tajanstvene daljine u kojima je sloboda, ljubav, lepota. Ofelija je sa šapatom trava, na ramenu joj plaču žalosne vrbe, sluša tajanstvenu pesmu zvezda – priroda se otvara pred njom, ona pripada nekoj skrivenoj, lepšoj stvarnosti. Artur Rembo u slici Ofelije prenosi svoje teskobe i žudnje, svoje zanose slobodom i lepotom. Istinska poezija, po Rembou, podrazumeva dobrovoljni i smišljeni napor da se izađe i okvira normalnog opažanja sveta, da iz trezvenog registrovanja i povezivanja činjenice stupimo u slobodu delirijuma i ekstaze.
Teško je konačno oceniti vrednost Remboovog poetskog eksperimenta. S jedne strane on je nesumnjivo doneo nešto novo u evropsku poeziju i povukao u svom pravcu mnoge umetnike. Jedan značajan avangardni pravac XX veka – nadrealizam, a u širem smislu čitava avangardna umetnost, naselili su estetski i duhovni prostor koji je on otvorio. Rembo je za poetski govor osvojio nove dimenzije stvarnosti – neizrecivo, nadlogičko, magijsko. S druge strane ne može ga zaobići optužba da je glavni vinovnik odvajanja poezije od stvarnosti i čitaoca. To je doprinelo sužavanju uticaja poezije u životu modernog čoveka.
Katarina Vesin je budući novinar. San joj je da proputuje svet i napiše putopise. Oduvek piše prozu i poeziju, inspiraciju nalazi svuda oko sebe. Veliki je ljubitelj rep i r&b muzike, nepopravljivi je optimista i borac, obožavatelj životinja. Voli modu, a posebnu strast gaji prema obući. “During your life, never stop dreaming. No one can take away your dreams!” (Tupac Shakur)
