Mislimo da smo bezbedni kad osetimo da nas obuzimaju osećanja, da će od sada sve ići glatko i samo od sebe, da smo osvojili ljubav i da će nas ona nositi i starati se o nama i sama o sebi – da će sve biti dobro. Istina je da nikada nije sve samo dobro iako je u suštini sve dobro. Da je sreća umeće, a ljubav stvar volje, namere i svesnog angažovanja, mnogo više nego stvar nepouzdanih i promenljivih osećanja.
Ljubav su osećanja
Možda smo na početku srećni, a zatim nesrećni, ali smo sve vreme ubeđeni da je to ljubav, jer, na kraju krajeva, ljubav boli – o tome nas uče sve pesme i izreke o romantičnoj ljubavi. Ali, ljubav nije romantična, ona je praktična. I romansa se održava jedino praksom – svesnom i namernom akcijom u pravcu nežnosti, bliskosti, poverenja, podrške, razumevanja i tolerancije koju pružamo partneru. Najčešće, puštamo da osećanja variraju između radosti i nezadovoljstva, dok ne zgasnu do nezainteresovanosti. Kako možemo takvoj smešnoj klackalici prepustiti da odlučuje o našoj ljubavi?
Posesivnost i ljubomora su izraz ljubavi
Ne nisu. Ako poznajete ta osećanja, znate da vas ispunjavaju strahom. Strahom da ne izgubite partnera, strahom da je neko drugi bolji od vas, privlačniji i poželjniji, strahom da ne ostanete sami. Ne možete biti toliko neuki da mešate strah sa ljubavlju. Ljubav sve dopušta, sa svime se suočava i sve prihvata. Ljubav neutrališe strah. Volite nekog? Kao sebe samog? Želite da bude srećan? A ako on želi da bude srećan bez vas, onda se odjednom uplašite i više ga ne volite toliko? To nije ljubav, nego detinjasta posesivnost. Ali opet, ne treba da pomešamo pojmove. Ljubav vam neće dozvoliti da ostanete sa nekim ko vas vara, ponižava, tuče i vređa. Jer ljubav zahteva obostranost, a ne žrtvovanje.
