Bilo da umetnost imitira život ili da život imitira umetnost, životi nekih književnika bili su jednako uzbudljivi i fascinantni koliko i njihova dela.
Na tajnom zadatku njenog veličanstva: Kristofer Marlo
Kratki i burni život engleskog dramatičara Kristofera Marloa (Christopher Marlowe, 1564-1593) podseća na špijunski triler. Pričalo se da je ateista, što je u ono vreme bilo najstrože zabranjeno, ili, sa druge strane, katolik, što je takođe bilo nepoželjno u protestantskoj Engleskoj rastrzanoj verskim razmiricama. Mnogi smatraju da su te priče bile samo odvraćanje pažnje, i da je Marlou u stvari još od studentskih dana bio kraljičin špijun. Nekoliko dana pred smrt, uhapšen je zbog „bogohuljenja“ i bio je pred suđenjem kada je pod sumnjivim okolnostima ubijen u jednoj kafanskoj tuči. Sumnja se da je u pitanju bio atentat, a neki čak veruju da je Marlou lažirao svoju smrt.
Prema rečima jedne od njegovih ljubavnica, Bajron je bio „lud, loš i opasan za one koji ga poznaju“, poput pravog bajronovskog junaka
Ako je ijedan pisac bio poput junaka svojih dela, onda je to Džordž Gordon Bajron (George Gordon Byron, 1788-1824). Harizmatična ličnost i buran život ovog romantičarskog pesnika slavni su koliko i njegova dela. Sa tri godine je ostao bez oca, a detinjstvo su mu obeležile stroga i pobožna majka i dadilja koja ga je tukla i seksualno zlostavljala. Mada je bio hrom, izrastao je u izuzetno lepog mladića. Na studijama u Kembridžu je postao poznat po slobodnom životu, radikalnim stavovima, i po tome što je, pošto mu je zabranjeno da drži psa, kao ljubimca nabavio medveda. Njegov jedini brak pokazao se kao katastrofa, i žena ga je napustila posle rođenja njihovog jedinog deteta.
Proširile su se glasine da je uzrok bila Bajronova incestuozna veza sa udatom polusestrom i da je Bajron bio pravi otac njene ćerke. Zbog tog skandala, Bajron je morao da zauvek napusti Englesku. Putovao je sa prijateljem, pesnikom Šelijem (Shelley) i njegovom ženom Meri (Mary), čija sestra je bila Bajronova ljubavnica i rodila mu još jednu kćerku, koja je umrla kao beba. Proputovao je Evropu i imao brojne avanture sa ženama i muškarcima. U Veneciji se ozbiljno zaljubio u jednu udatu ženu, i posle kraja te veze završio u Grčkoj. Tu se pridružio ustanku protiv turske okupacije, i sa 36 godina umro od groznice.
Smrt u dvoboju: Puškin i Ljermontov
I veliki ruski pesnik Aleksandar Sergejevič Puškin (Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин, 1799-1837) umro je mlad, a život mu je obeležen sukobima sa vlašću. Kao mladić vodio je hedonistički život u ruskoj prestonici Sankt Peterzburgu, ali je radikalnim idejama došao na zub režima. Zbog toga su ga „prekomandovali“ na periferiju carstva. U Odesi je imao ljubavne veze sa dve udate žene, uključujući ženu guvernera Odese, koji ga je kaznio na maštovit način: tako što ga je postavio za kontrolora najezde skakavaca i naredio mu da o tome piše izveštaj. Puškin mu nije ostao dužan, već je pisao izveštaje u stihu: „Skakavci dođoše, leteše, leteše, pojedoše sve… i odoše“.
Uspeo je da od cara dobije pomilovanje posle ličnog razgovora, ali je bio pod neprekidnim nadzorom vlasti. U to vreme, Puškin je odlučio da promeni način života, pa je nekoliko godina tražio ženu, da bi na kraju odabrao povučenu Nataliju Gončarevu. Međutim, posle venčanja, Natalija se potpuno promenila: uživala je u flertovanju na balovima, gde je imala mnogo udvarača, uključujući samog cara. Puškinova slaba tačka bila je opsednutost ugledom, koja ga je navela da učestvuje u čak dvadeset i devet dvoboja. Kada su na dvoru počeli da mu se podsmevaju zbog glasina da ga žena vara sa jednim francuskim oficirom, Puškin ga je izazvao na dvoboj, u kome je pesnik smrtno ranjen.
Slična je bila sudbina i drugog velikog ruskog pesnika romantizma i Puškinovog naslednika, Mihaila Jurjeviča Ljermontova (1814-1841), čiji je život bio još beskompromisniji i još kraći, obeležen otvorenim sukobima sa vlašću, izgnanstvom na Kavkaz, nesrećnom ljubavlju i buntovnim ponašanjem. Sa samo 26 godina je poginuo u dvoboju, na koji ga je izazvao kolega oficir koga je uvredila jedna njegova šala.
Da li je Markiz de Sad zaista bio oličenje sadizma?
Ako, pak, želite eksplicitniju priču, neprikladnu za mlađe od 18 godina, pravi izbor je kontroverzni Donatjen Alfons Fransoa, Markiz de Sad (Donatien Alphonse François, Marquis de Sade, 1740-1814). Ozloglašen zbog svog slobodnog načina života, kao i zbog svojih knjiga, punih ubistava, mučenja i pedofilije, markiz je dobar deo života proveo po zatvorima i ludnicama. Majka mu je bila pobožna i mirna, a otac i stric poznati po raskalašnom seksualnom životu. Školovao se u jezuitskoj školi, gde su bičevanja predstavljala uobičajenu kaznu. Oženio se devojkom iz ugledne porodice koju mu je odabrao otac, i vrlo brzo počeo da nalazi ljubavnice, među kojima je bila i ženina sestra.
Bio je, današnjim rečnikom, sadomazohista i biseksualac i koristio je prostitutke i svoju poslugu oba pola za ispunjenje svojih seksualnih želja. Ruku na srce, nije bio mnogo drugačiji od većine francuske aristokratije tog doba, sem što je to radio otvorenije, zbog čega je dospeo u zatvor. Ali, bio je i demokrata, ateista i veliki protivnik crkve, državne tiranije i smrtne kazne. U ozloglašenom zatvoru Bastilja nalazio se od 1784. do jula 1789. godine, kada je izazvao manju pobunu na ulici vičući sa prozora svoje ćelije: „Ovde ubijaju zatvorenike!“ Premešten je u ludnicu Šaranton samo nekoliko dana pre nego što su revolucionari osvojili Bastilju.
Pošto je pušten iz ludnice, pisao je pamflete u korist revolucije i uprkos aristokratskom poreklu postavljen na čelo jednog revolucionarnog komiteta. Međutim, užasavao se krvave vladavine Terora, javno je kritikovao Robespjera (Robespierre) i odbijao da šalje ljude na giljotinu. Čoveka od čijeg imena je kasnije izvedena reč sadizam, režim je poslao u zatvor zbog „nedopustive umerenosti“. Pušten je 1794. posle Robespjerove smrti. Živeo je u siromaštvu, sa jednom glumicom sa kojoj je bio u dugogodišnjoj vezi, dok Napoleon nije naredio da Sada uhapse zbog njegovih „bolesnih“ romana. Dve godine kasnije, proglašen je ludim i premešten u ludnicu Šaranton. Tamo mu je u početku dozvoljavano da piše i organizuje pozorišne predstave, dok 1809. godine policija nije naredila da se Sadu oduzme hartija i pribor za pisanje i da se on smesti u samicu, gde je umro četiri godine kasnije.
Izvori fotografija: luminarium.org, flavorwire.com, novosti.rs, zeno.org
Ivana Cvetanović je zavisnica od instant kafe, Interneta i MP3 plejera. U večitom je ratu sa vremenom; zamenjuje dan za noć, kao klinka je bila starmala, a kao odrasla je večita tinejdžerka.
