A sve te misli koje opsedaju devojku pre nego što pritisne “send”. Toliko mozganja ni o oko čega. On tu poruku neće umeti da ceni i samo ćeš mu podići ego. Da li si stavila neki znak interpunkcije, poljubac ili napisala nešto pogrešno, njemu je sasvim svejedno. Čak možeš napisati gomilu gluposti, njemu će biti normalna stvar, sve dok ne počneš da ga vređaš, a može se i to desiti. Onda kad vam na ljubavnu, nežnu, srceparajuću poruku odgovori sa dve-tri reči, skroz hladno i nezainteresovano u devojci proradi bes i sledeća stvar koja joj pada na um je kontranapad. “Kako možeš tako da se ponašaš. Kako te nije sramota? Posle svega što je bilo.”
Ne postoji šansa da ga vratiš tako što ćeš mu slati poruke. Šansa se dobija preko žive reči, uspomene se vraćaju kada je dvoje ljudi spremno da se opet pogleda u oči, da se vrati sjaj i plamen ljubavi koja je nekada gorela u vama.
Agonija je ono što nas čeka pošto pošaljemo poruku. Čekanje ubija, a on baš kao za inat ne može ili ne želi da odgovori odmah.
Ukoliko se desi da ovu novost podelimo sa “prijateljima”, po kraju kreće da se šuška kako si pala u depresiju. Baš si u najgorem periodu i haj’mo sad svi da je sažaljevamo zbog nekog tamo debila koji neće da je udostoji odgovora.
