U ovom trenutku često govorim “imam još desetak dobrih godina života”, ponekad dodam “možda petnaest”, držeći se stroge subjektivnosti. Jer, to je najbolja verzija objektivnosti i stalno se apdejtuje.
Mogu da te vidim, matora ribetino. Sijaš. Ne vidim da si se umorila, ali vidim da si deset puta snažnija nego ja sada i da znaš kad je dosta. Verovatno imaš granice, naučila si da ostaneš zaštićena i da budeš slobodna u okvirima koje si sebi zadala. I onima koje si prihvatila. Mnogo si mudra.
Mora da radim nešto baš kako treba, sada.
Ali ti to već znaš, a ja ne znam još. U ovom stecištu Univerzuma, koje se zove sada i ovde, znam da stalno biram šta ću da znam. Srcem i dušom. Čak i onda kada uopšte ne želim da znam ono što biram. Ovog momenta, ja biram tebe, Pikaču. Vidiš, transformacija dolazi kao izbor sama od sebe, kroz inspiraciju i spontanost. A nikad mi se nisu sviđali ti Pokemoni.
Želim ti srećan put, velika. Znam da ćeš odabrati da ideš, radije nego da ostariš do sasušenosti i nemoći. Imaćeš taj izbor, kao Aragorn. Da odeš i vratiš dar života od svoje volje, a ne zato što si na kraju primorana. Do poslednjeg daha ćeš biti to što jesi, sa punom snagom.
