Obećaš sebi da se više nećeš zaljubljivati u potencijalnog čoveka, potencijalnog partnera, potencijalnu ljubav, u mogućnost koju treba da oblikuješ, a sasvim sigurno nećeš uspeti u tome, sudeći prema prethodnim iskustivma. Zaključiš da bi baš mogla jednom da voliš nekog kompletnog, svog, ostvarenog, integrisanog, nekog ko koristi svoje potencijale. A kad cinično pomisliš da takve uopšte i ne srećeš, sledeća pomisao je ona koja te postiđuje – srećeš, naravno, samo se u njih ne zaljubljuješ. U celovitim osobama nema izazova za tvoju ludačku potrebu da daješ. One već imaju sebe, a takođe umeju i da daju. I to možda bolje od tebe, jer nisu agresivno predarežljivi u svom nametljivom intenzitetu oduševljenja i iritantnog zanosa. A verovatno ni oni tebe ne primećuju – ne vide tvoj potencijal da budeš žena (a ne emotivna poplava) i partnerka (a ne uzgajivač), ne vide nekog koga mogu da usreće, da ga štite i maze, jer ti ne tražiš to. Možda ne bi ni podnela da te neko drži kao malo vode na dlanu i tretira kao kraljicu, možda to ne možeš ni da zamisliš. Uzalud je da pokušavaš da želiš nešto što ne želiš i da ostvariš nešto nezamislivo, samo zato što bi to verovatno bilo pametno, ili barem drastično drugačije od svega glupog, što već poznaješ. Ali, možda si se ovog puta stvarno umorila, možda ti je stvarno dosta potencijala, možda stvarno želiš nešto stvarno. Dobro, možda ne možeš baš da se zaljubiš, ali možda možeš da zavoliš nekoga koga ne moraš da udaviš zalivanjem i spržiš sunčanjem. Svakako pokušaj. Ništa ne mari ako ne uspeš, to je bar nešto što ti je sasvim poznato i blisko.
Naslovna fotografija: instagram.com/ellemaywatson
Aleksina Đorđević
