Teško je istrajavati i imati strpljenja, kada u nešto ulažeš, naporno radiš, trudiš se, a rezultati se ne pojavljuju, ili se ne vrednuju. Stvari ne idu onako brzo kako ti želiš, ili smatraš da zaslužuješ, one idu svojim tokom, a taj tok ponekad iskušava prekaljenost tvog srca. Jer, ako odustaneš, nećeš saznati da li si mogla da uspeš. Možda je uspeh bio tu, iza ugla. Možda si bila bliže ostvarenju svojih snova, nego što si mogla da znaš – i ako odustaneš, to nećeš ni saznati, ali će se taj crv sumnje i nesigurnosti uvek pojaviti, da te nagriza iznutra i da te muči. Dakle, zbog svog sopstvenog duševnog mira, najbolje je da ne odustaješ i da istraješ. Ne možeš da znaš šta te čeka sutra, ali kad daješ sve od sebe, ulažeš energiju u prijatna iznaneđanja. Tvoje je da tu energiju očistiš od toksina sumnje, straha, ogorčenja – da pronađeš u sebi ono visoko mesto sa koga možeš da posmatraš i bolje vidiš. Ako ne daleko u budućnost, onda barem, duboko u sebe – oko nekih stvari se vredi truditi, uprkos neizvesnosti i nedostatku potvrde i nagrade. Najbolje stvari u životu vrede dugog čekanja. Ono sa čim treba da budeš načisto, jeste – da li je u toku najbolja stvar u tvom životu? Da li je to bila kad je projekat (odnos, ideja, posao) započet? Da li se kolebaš samo zato što ti je čekanja i ulaganja i strpljenja preko glave, ili je to o „pravoj stvari“ bila iluzija, koja se raspršila uvođenjem u realnost, pa se sada ispostavlja da to ona više nije tako važna i vredna, da bi u nju ulagala svoje vreme, pažnju, novac, znanje, ljubav, energiju?
View this post on Instagram
Dakle, možda se trud još uvek ne isplaćuje, ali to ne znači da ne možeš biti ponosna na sebe. Ne treba da propustiš celo proputovanje, samo zato što još uvek nisi stigla na željeno odredište. Ne treba da baciš u vetar svoje ulaganje, sate napornog rada, neprospavane noći, sve što si dala i uložila u razvijanje nečega što te ispunjava. Treba da budeš ponosna na sebe zbog istrajnosti, zbog napora koji si uložila, zbog činjenice da si bila dovoljno hrabra da rizikuješ i upustiš se u nešto neizvesno i da se tome toliko posvetiš. Možda je to smisao cele priče – možda nikada nećeš stići na cilj, ali to ne znači da putovanje ne vredi i da je besmisleno. Upravo suprotno, možda je sav smisao u svim koracima koje si napravila (i praviš), u načinu na koji si se posvećivala, udubljivala, proučavala, pokušavala, u stvarima koje si usput shvatila, razotkrila naučila – bilo da je u pitanju posao, ili bliski odnosi, stvar je ista. Ono u šta ulažeš, raste i razvija se. Možda mu treba mnogo vremena da poraste i razvije se, možda uopšte neće postati ono što si na početku htela i zamišljala, ali, za to vreme, i ti rasteš i razivjaš se. Ne gubiš vreme, nego se menjaš. Uloženo vreme nikada nije izgubljeno vreme, jer život se odvijao stalno i stalno se nešto dešavalo – naučila si važne lekcije, postavila si neke stvari na pravo mesto, otkrila si neke ograničavajuće faktore, u sebi i okolnostima, stekla nešto mudrosti, da znaš da ne guraš i ne pritiskaš tamo gde se stvari usporavaju i ubrzavaju svojim sopstvenim ritmom, naučila si da pratiš taj ritam.
