Cela ta priča oko zajedničkog obeda, od pripremanja hrane, preko postavljanja stola, do sedanja i bacanja na klopu uz razgovor, smeh, dodavanje činija, izvikivanja “ko hoće još”, raskričivanja stola i pranja sudova, ima onu sjajnu svečarsku atmsferu koju porodice u američkim filmovima izgleda stalno spontano postižu, prilikom svakog obroka. U mojoj glavi, takvi obroci u mojoj porodici izmešani su sa filmskim obrocima raznih crnačkih, italijanskih, španskih i ostalih porodica u kosmopolitskoj Americi, gde svi odreda neguju porodične vrednosti na isti način. Oživljavaju američki san, na svakom koraku – gde god pogledaš, vidiš neko nasmejano snoviđenje, a tu je negde i nedeljni odlazak na misu, pričešće i gospel, osim ako se radi o italijanskim i španskim porodicama, koje praktično žive u crkvama, pošto svako zna da su oni mnogo pobožni i drže džinovska raspeća iznad bračnih kreveta.
