Porodične vrednosti: Mora li baš taj ZAJEDNIČKI obrok?

I onda mora da vam bude skroz jasno šta nije u redu u vašoj porodici i šta nije u redu sa slikom uobročene porodične harmonije – nije u redu samo ono što nije istina. A vrlo je zajebano kad u osetljivom pubertetskom uzrastu skontate da su porodične vrednosti koje se nameću kao validne, totalno lažne. Onda osim što postanete buntovnik, malo odlepite od tuge što vam je porodica nenormalna i što više ne pruža nikakvu toplinu i utočište koje pamtite iz detinjstva, kada niste mogli da procenite da li su i oni sami glumili srećnu porodicu i da li ste u celoj priči, bili srećni samo vi, zato što ste bili mali i bezazleni. Kasnije sam se borila za tu bezazlenost pola života, jer sam brzo postala starmalo dete, ono preosetljivo i prerano sazrelo koje oseća svaki negativan energetski tok kao ubod nožem i osnažuje se kako zna i ume da ne iskrvari.

Ponekad idem na ručak kod mojih, dok su još živi i funkcionalni i dok im to nešto znači. A znači im. Kod kuće, u mojoj maloj porodici, nemamo zajedničke obroke. Svi dolazimo gladni u različito vreme i svi volimo da jedemo pred svojim TV-om, kompjuterom, sa knjigom. Poštujemo međusobna zadovoljstva. Kad pijem kafu, nema šanse da me neko cima. Ponekad zajedno gledamo neki film, igramo karte, često razgovaramo, pravimo akcije sređivanja. Nikakvu porodičnu sliku ne emitujemo, osim kad slavimo rođendane, pa se psihički pripremamo da to odradimo bez ispada. Pravimo ručak za porodicu, a uveče se skupi šaroliko društvo u kome preovlađuju izbeglice iz šematskih porodičnih prikaza i svi se mnogo više osećamo kao familija, nego kad preživljavamo slavlja sa svojim rođenim članovima najužeg porodičnog kruga. I posle se vratimo svako svojim navikama, da se odmorimo i regenerišemo. Trpezarijski sto nije mesto porodičnog okupljanja. Uopšte i ne držimo do okupljanja, osim spontano, kad neko ima na nešto da se požali, pa svi diskutujemo i razmatramo situaciju, ili kad se zezamo i smejemo. Često razgovaramo o nedostacima i uvrnućima naše male porodice i često zaključimo da su to svojevrsne prednosti, jer su istinite, jer ništa ne glumimo i ne izvodimo i ne pravimo se da smo srećni, ako nismo. I ne mislimo da nismo srećni zato što ne ispunjavamo nikakav ideal – ne kvarimo sreću, kad smo srećni.