Mislila sam da sa mojom porodicom sigurno nešto nije u redu, jer smo se skupljali samo pred TV-om da gledamo seriju “Sever – Jug” i kviz “Kviskoteka” i filmske cikluse čuvenih reditelja. Da sad ne patetišem o tome koliko sam najboljih, ali savršenih i apsolutno najboljih filmova zauvek, gledala na regularnom prvom programu nacionalne televizije. Posle sam dobila svoj portabl televizor i onda više nisam ni htela da izlazim iz svoje sobe. Ali tada sam već znala šta nije u redu sa mojom porodicom, kao što mi je bio jasan i otužni šablon porodičnih vrednosti, koji promoviše holivudska B produkcija – a tu svest dugujem samo obilju fenomenalnih filmskih ostvarenja, koja uvek imaju taj nadrealni otklon u odnosu na najbrutalniju realnost i koja su, bez dileme i diskusije, umetnička dela. U takvim filmovima, porodice su ponekad sedele za raskošno postavljenim stolovima, u atmosferi u kojoj se svaki član nekako bori sa napetošću, ogorčenjem i pritiskom da učestvuje u lažnoj slici porodične idile.
